Božićna poslanica vladike Jovana: "U susret mu izađimo čistim srcem, mirom i ljubavlju"

Ponedeljak, 07 Januar 2019 09:04Autor: Jovana Mladenović

Episkop šumadijski Gospodin Jovan čestitao je pravoslavnim vernicima Božić uz sveradosni božićni pozdrav - Mir božji, Hristos se rodi!

Njegovu Božićnu poslanicu prenosimo u celosti:

Slaveći Božić - Rođenje Hristovo, slavimo i radost koja je vekovima nagoveštavana od svetih proroka i pravednika (Is 9, 6; Jer 23, 5-6; Jez 34, 23; Mih 5, 2; 1 Moj 12, 3; 5 Moj 18, 15). Slavimo ispunjenje najavljene radosti koja će zasijati celom rodu ljudskom. Radosni smo jer je Bog u telu došao. Isus Hristos je Bog i čovek, istiniti Bog u čoveku i savršeni čovek u Bogu. Od ovoga moramo uvek poći ukoliko želimo da prihvatimo nauku o Gospodu Isusu Hristu. A shvatićemo je ako smo se pripremali za ovaj praznik postom, molitvom, ljubavlju i dobrim delima. Crkva je uvela Božićni post kao vreme očekivanja, vreme pripreme, vreme istinskog promišljanja smisla ovog praznika sa kojim se ništa ne može uporediti. Ovo su zimski dani, hladni, tamni, magloviti. Ali, u toj dugačkoj, hladnoj noćnoj tami, kao da neko pali sveću i poziva nas da se zagledamo u njenu svetlost. Još od početka decembra i praznika Vavedenja, Crkva najavljuje Rođenje Bogomladenca Božićnom katavasijom: Hristos se rađa, slavite! Hristos sa nebesa, u susret mu iziđite! Hristos na zemlji, uznosite se!

Jeste tajna Božića velika, ali je naša dužnost da dočaramo njegov smisao pomoću naših jednostavnih ljudskih reči. Kako pokazati njegov smisao i značaj za naš svakodnevni život? Ovo pitanje otvara još jedno: koliko smo se udaljili od Božićne poruke i Božićne radosti usred naše svakodnevne žurbe, usred svakodnevnih briga, okruženi hiljadama reči i mnoštvom raznih događaja? Možda nam se ponekad učini da ovaj bučni život koji je u stalnoj i neshvatljivoj žurbi, i koji je sav obuzet isključivo spoljašnjim – jeste i jedini stvarni život. Pomislimo kako se samo tako može i treba živeti. Naravno, to nije tačno. Za pravi osećaj i doživljaj Božića, neophodna je svest o praznini koja nas odvaja od istinskog života. Došli smo izdaleka – govore mudraci sa istoka koji su došli da se poklone novorođenome Hristu (Mt 2, 1-2). Tako smo i mi pozvani da se vratimo izdaleka, iz one strane zemlje, iz samootuđenja i da dođemo k sebi, to jest pred Vitlejemsku pećinu i da se zajedno sa angelima i pastirima poklonimo novorođenom Bogomladencu i da Ga darivamo našim čistim srcem, smirenjem, verom i ljubavlju kao što su činili svi bogotražitelji, evo već više od dve hiljade godina, živeći život dostojan Boga i čoveka. Međutim, kao da se negde izgubio, kao da je negde nestao taj istinski život kojim smo nekada, u detinjstvu, tako jasno osećali. To je život ispunjen čistotom, dobrotom, ljubavlju, srećom. Gubimo ga jer smo okruženi zlobom i umorom, zavišću i ravnodušnošću. I zaista, naša duša zebe u hladnoći ovakvog okruženja koje, svesno ili nesvesno, prihvatamo. Ali, za nas verujuće uvek postoji izlaz i vraćanje na put koji nas uvodi u istinski život, a to je Hristov put, put Bogomladenca, put o kome govori anđelska pesma ispred Vitlejemske pećine: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk 2, 14).

Ta tajna novog života događa se daleko od uobičajenih poslova i užurbanosti, u pećini, među životinjama, jer za Dete sa Majkom, na bučnoj i uvek sobom zauzetoj zemlji nije se našlo mesta (Lk 2, 7). Ono što ljudi ne prepoznaju Božiji svet prima; ljudi ne primećuju, a svetlost koja se noću zapalila u pustinji više se nikad neće ugasiti, nikad neće nestati. Oni koji tragaju, koji su žedni i gladi visine i čistoće, idu ka svetlosti i nalaze je. To su tajanstveni mudraci, koji nisu upirali pogled u zemlju, već su celog života gledali u nebo, u svet što gori slavom zvezda i prvosazdanom krasotom. Zajedno sa njima i prosti pastiri, koji su obavljali svoju skromnu ljudsku dužnost, koji su u toj iskrenoj vernosti nalazili smisao svog života, čuju reči trijumfalne pesme: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk 2, 14).

Tu tajnu novog života otkriva nam Božić postavljajući pred nas pitanje: Radi čega ti živiš? Drugim rečima, u čemu je tvoje najveće bogatstvo, tvoja najveća radost? Da li si siguran da sve ono čime si obuzet svakog trenutka, svakog časa, tokom svih meseci, svih godina tvog života, zaista jeste ono najvažnije, najuzvišenije i najlepše? Iz ovog pitanja proističe i sledeće: koliko toga u našem životu je uzalud potrošeno, koliko toga zaboravljeno, koliko toga na pogrešan način učinjeno?

Ali još nije kasno, sada o Božiću možemo ponovo i ponovo pogledati u nebo, u zvezde, razmisliti o svim pogrešnim odlukama koje smo doneli u životu koje nas sve vreme vode u nebiće i mrak, i započeti lagani povratak Bogomladencu, darodavcu svakog istinskog dobra. O tome nam govori Božić iznova i iznova, najpre tiho, zatim sve jasnije, sve glasnije: Hristos se rađa, slavite! Hristos sa nebesa, u susret mu iziđite! Hristos na zemlji, uznosite se! Božić nas poziva da se zagledamo u taj susret, u tu slavu, u to ushođenje; poziva nas da uzdahnemo iz same dubine našeg bića, da svom dušom poželimo nešto drugo. Ovo je vreme kada promena postaje moguća, kada, uprkos svemu, ponovo počinjemo da verujemo u duboki i večni smisao života, u mogućnost njegovog preobražaja. Sakupimo, radi ove nade, snagu, zagledajmo se u Božić i u susret mu izađimo čistim srcem, mirom i ljubavlju. I u prostoti duše zablagodarimo Gospodu na njegovom daru.

Međutim, mi danas živimo u svetu gde su ljudi izgubili svest o tome da nam je sve što postoji i što imamo, zapravo darovano od Boga. LJudi, sa punim poverenjem u svoje znanje i iskustvo, pokušavaju da reše sve probleme, neprestano držeći pridike drugima. Izgubivši doživljaj sveta kao Božije ljubavi i neprestane radosti zbog tog dara, čovek ulazi u nepoverenje i, što je možda najgore, uverenje da su nepoverenje i podozrivost jači od dobra. Dovoljno je pogledati naš svet, koji je sav zarastao u nepoverenje, naoružan do zuba, pun laži i patnje. U njemu svako svakom sprema prevaru, prikrivajući je glasnim dvoličnim frazama kojima ni sami više ne veruju.

A kada zaista shvatimo u kakav smo zastrašujući ćorsokak zalutali zbog nespremnosti da blagodarimo Bogu, možda ćemo uspeti da spoznamo, ili da makar kraičkom duše osetimo silu, svetlost i radost koju zrači to jedinstveno Dete povijeno u pelene u pećinskim jaslama, okruženo najprostijim ljudima i životinjama. Dete čiji je dom vaseljena, a krov nebo sa vitlejemskom zvezdom. U tom Detetetu krije se naša ranjivost, ali i sva moć dobra. Šta nam, dakle, to Božansko Dete objavljuje samom svojom pojavom? Najpre to da je sve na svetu laž, sem ljubavi, poverenja i one dobre volje o kojoj pevaju anđeli u radosnoj noći NJegovog rođenja: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk 2, 14).

Ovakvo okružnje obavezuje verne da pripremu za slavlje Božića počnu obnavljanjem blagodarnog odnosa prema Bogu i prema bližnjem, koji je u nama prigušen sebičnošću i koji nastavlja da živi u dubini naše duše. Obnovimo našu sposobnost da se divimo, da se radujemo i da verujemo. A verovati znači biti za druge. Ko veruje taj ne pripada sebi već onome u koga veruje. Prava vera je slobodna jer oslobađa čoveka od sebe, od stvari i predmeta. Vera je prinos, darivanje. Ko najviše veruje, taj najviše daje. Vera je ljubav. Ona ništa ne traži. Ako se daje da bi se nešto dobilo, ne dobija se ništa a gubi se sve. Ako se daje sve a ne očekuje ništa, prima se sve. Vera je kao ljubav, zaborav na sve, odricanje od svoga ja, izlazak iz sebe. Vera je nada, potvrda stvari nevidljivih (Jev 11, 1). Tek kada se odreknemo nepoverenja koje nam je usadio život, kada naučimo da život doživljavamo kao dar, moći ćemo da shvatimo šta se dogodilo one noći u pećini. Počećemo da se iznutra postepeno otvoramo i idemo u susret sili i radosti koje nam donosi pesma: Hristos se rađa, slavite! Hristos sa nebesa, u susret mu iziđite! Hristos na zemlji, uznosite se!

Anđelskim rečima Javljam vam radost veliku (Lk 2, 10), upućenim pastirima koji su čuvali stado u Božićnoj noći, počinje Jevanđelje, počinje hrišćanstvo. Za čoveka je najteže da shvati kako najavljena radost nije ni nalik bilo kojoj ovozemaljskoj, već predstavlja samu suštinu hrišćanstva. Radost Božića nije istovetna sa ovosvetskim veseljem čije je trajanje ograničeno vremenom i mestom, već je to događaj koji neprestano traje osmišljavajući sve naše odnose. Iskreni vernik ovo razume i primenjuje u svom životu. I samo tako i tada postaje ostvareni hrišćanin.

Hrišćani već dugo slušaju optužbe kako je njihova vera samo način da pobegnu od životnih teškoća i muka. Kao, ovde, u svetu sve je loše, pa će negde i nekad biti bolje. Zaista, mi često zaboravljamo da radost koju je tada, te noći objavio anđeo, da radost koju su osećali učenici vraćajući se u Jerusalim nakon što se Gospod vazneo na nebo - I vratiše se u Jerusalim sa radošću velikom (Lk 24, 52) – nije bila zbog nečeg maglovitog u budućnosti, zbog nečega što se mračnom i žalosnom rečju naziva zagrobnim životom, već zbog onoga što je nastupilo, što se već pokazalo, već nam je dato, o čemu sam Hristos kaže: Radost vašu niko neće uzeti od vas (Jn 16, 22). Ne samo da nas svaki hrišćanski praznik, a u suštini i svaki dan, podsećaju na tu radost, već nam se ona svakodnevno iznova i iznova daruje.

U Božićnom troparu mi pevamo: Rođenje tvoje, Hriste, Bože naš, obasja svet svetlošću razuma. Našem savremenom svetu možda ništa drugo nije tako potrebno kao ta svetlost razuma koju svečano objavljuje Božićna himna. Razum o kome govori ova pesma prožet je bezmernom ljubavlju, nasuprot palom i pomračenom razumu koji odbacuje drugog čoveka. Zaista, treba li dokazivati da je svet obuzet zastrašujućom tamom, koja je svakim danom sve gušća, jer je čovečanstvo obuzelo sebeljublje koje se hrani pomračenim razumom. Jedino se na njega poziva, samo njime opravdava sve svoje bezumne postupke, svoje strašno i sve brže kretanje ka propasti.

Rođenje Hristovo otkriva nam Tajnu neizmerne i beskrajne ljubavi Božije. Samo je Bog koji je LJubav (Jn 4, 8) mogao sebe poniziti i roditi se kao istiniti čovek, kao Bogočovek, ne prestajući biti istiniti Bog i Spasitelj od greha kao izvora zla, truležnosti i smrti. Božiji mir i blagoslov se zadobijaju jedino služenjem Bogu i bližnjima. Ko služi Bogu, ima mir sa Bogom. Ko, služeći Bogu, služi ljudima, ima mir sa njima. A kroz taj mir se zadobija radost dostojanstvenog i stvaralačkog života.

Božić je praznik kada nas je Bog izmirio sa sobom, pa shodno tome treba i mi da se izmirimo sa bližnjima i da se izmirimo jedni sa drugima. A da bi došli do mira sa Bogom, sobom i sa drugima, svako od nas dužan je da izbaci iz sebe gnev, mržnju i zlobu, a pre toga strahove od drugih i drugačijih. Tek kad se to ostvari, počinje uzrastanje u ljubavi Božijoj, koju lično doživljavamo i delimo je jedni sa drugima, umnožavamo je u sebi i jedni sa drugima i tako se usavršavamo. Ovo nije nimalo teško kada pobedimo sve svoje nesigurnosti i nedoumice, ali je nemoguće sve dok nas obuzima nepoverenje prema drugima.

Božić nas poziva da shvatimo i razumemo uzvišenost svakog ljudskog života. A ako na ovaj dan ne shvatimo izuzetnost svakog ljudskog života, mi ćemo samo obeležavati ovaj praznik svake godine, ali nećemo razumeti zašto se Hristos rodio u skromnoj atmosferi vitlejemske štale, niti će nam biti jasno šta znači večni život. Potrudimo se i pozovimo jedni druge da život promišljamo sa više radosti i odgovornosti i da vidimo jedni druge u punoći odgovornosti i optimizma. Potrebno je da prema svima budemo dobronamerni, ne pitajući se ko je ili šta je neko, već čime možemo da njegov život učinimo boljim. To isključuje nasilje i iznudu i podrazumeva bezuslovnu dobronamernost. Ovo, primenjeno na praznovanje Božića, znači spremnost da se svakom pomogne bez traženja zahvalnosti i bez očekivanja uzvraćanja. A to je, u stvari, i naša vera.

Svima, koji ispunjeni ovakvom ljubavlju, slave Rođenje Hristovo, u čijim domovima svetle kandila i sveće, gde miriše blagouhani miris tamjana i gde se prinosi Božićna česnica, čestitamo ovaj radosni praznik, sa molitvenom željom da se Bogomladenac Hristos verom i ljubavlju useli u srca vaša i u domove vaše.

Božić čestitamo svim žiteljima našeg prestonog grada Kragujevca, kao i žiteljima svih gradova i sela Naše Eparhije, na čelu sa njihovim predvodnicima koji se trude i ulažu velike napore da savesno i na najbolji način obave svoje dužnosti. Najradosniji praznik čestitamo i našim trudbenicima na raznim poslovima – u kancelarijama, bolnicama, fabričkim halama, rudnicima i poljima. Božićni praznik čestitamo i našim školama i fakultetima, profesorima, studentima i učenicima, posebno učenicima verske nastave i svim ljudima dobre volje, sa željom da mir, ljubav i dobra volja i blagoslov Bogomladenca Isusa Hrista, uvek bude sa svima vama.

Sa ovim željama pozivamo vas da u miru, dobroj volji i ljubavi sa Bogom i ljudima proslavimo novorođenog Bogomladenca, pozdravljajući jedni druge sveradosnim pozdravom:

Mir Božji - Hristos se rodi!

Vaistinu se rodi!

Srećna i Bogom blagoslovena nastupajuća Nova 2019. godina!

Najnovije vesti iz ove kategorije