Intervju: MILIVOJE TASIĆ MAKE - Živa legenda čaršije, "pupkom vezan za Kragujevac"

Voljen ili osporavan - to je kragujevčanin Milivoje Tasić Make, slikar, čaršijanac, mnogi kažu "živa legenda" grada.

Mnogo ste vezani za Kragujevac. Koliko ga volite?

- Deda, otac, svi su mi iz Kragujevca i ja. Vezan mi je pupak za Kragujevac. Svuda odem, ručam, prošetam, i odmah počnem da tražim da pale kola i vraćaju me u moj Kragujevac. Mija, Gidra i drugi zvali su me da dođem u Beograd, da napravim veliko ime, da se probijem do Pariza, nisam hteo. Ostao sam, a odbačen sam ko zadnja krpa.

Mislite da se na vama slomila velika nepravda. Ko Vas je odbacio?

- Vlasti su me odbacile, a i slikari su ljubomorni ljudi, a nisu uradili ništa, nema ih na mapi. Nikad nisam bio halapljiv i pokvaren, nisam uvlakač. Narod me voli, a slikari me mrze ko tvora. Ako vrediš i pošten si, ti ćeš u šaht; a ako si lopov i baraba, kriminalac, ubica, ideš pravo u prvi plan! Ja sam pošten čovek, al ljudi su ljubomorni, čudo jedno. Živim u 26 kvadrata, nisu mi dali ništa, a imam Oktobarsku nagradu, status umetnika, počasnog i zaslužnog građanina. Tek kad umrem setiće se da cene moj rad, ja ti kažem, biće otimačina za slike. Ubili su me kao čoveka, ali ja sam neuništiv, jači sam nego Ilija Gromovnik!

Ima li neka vlast koju ste voleli?

- Kod Tita sam živeo kao bog, zatrovan sam u duši crvenom maramom, "Tita volim, a bogu se molim". U gradu je najbolje bilo kad je bio Bora Petrović, a posle njega Verko. 

Poznato je da nemate atelje. Gde stvarate svoja dela?

- Ulica i kragujevačke kafane su moj atelje. Muke su to da uzmeš četkicu u ruke i slikaš napolju, da l je sneg, da l je sunce... Da sam imao atelje i normalne uslove, čudo bih napravio. Slikam i u stanu, tu gde spavam, tu i radim, sve u tih 26 kvadrata. Slikam samo noću, pustim radio, pijem kafu, tu je i voće obavezno. Ma, ja ako slikam dva dana, a treći ne, mislim da ću da umrem, živim za slikarstvo.

Stvarate više od 50 godina. Koliko ste dela za sada uradili?

- Radim osam tehnika, to ne radi niko. Imao sam izložbe po Beogradu najviše, pa po svim velikim gradovima Jugoslavije. Naslikao sam po više od 5.000 akvarela i crteža, gvaš nisam mnogo, oko 300, tempera oko 200... 

Uradili ste i autoportret, ali, ipak, jedna slika Vam je draža. O čemu je reč?

- Naslikao sam autoportret odavno, sad moram novi. Najdraža mi je slika portret moje ćerke Jelene kada je imala šest, sedam godina. To je čudo jedno. Nudili su mi mnogo velike pare za njega, ja kažem: jok, to je moja ćerka, da mi uzmete srce iz grudi, ne dam!

Vaša dela krase brojna kultna mesta u Kragujevcu. Gde ih sve ima?

- Nema šta nisam naslikao, gde nisam ostavio svoj rad u čaršiji - Paligorić, nekadašnja knjižara Svetslost, Šumarice, Balkan, Komarice, nekadašnji ZDK... Ovekovečio sam stari Kragujevac, ne bi znali čaršiju da nije mene. I u sali 105 u zgradi Gradske uprave ostavio sam kapitalno remek delo, kako su rekli neki beogradski slikari, Sikstinsku kapelu, a oni su posle tu sliku, Kuna i Mene, prekrili krpom, ej! Nemaju pojma o životu! Znaju oni, da ih ne imenujem sad. Godine 1993. sam dobio Oktobarsku nagradu jer sam ovekovečio Kragujevac.

Kao neko ko tako dobro poznaje čaršiju, recite nam gde su pravi duh i šmek Kragujevca?

- Nekad je čaršija imala dušu, a sad je grad načisto to izgubio. Nekad su bile igranke, matinei, zabave... Sećam se, u Politehničkoj, bašti Zastave, Gimnaziji, Domu armije, Vatrogasnom domu, Koloniji, Medicinskoj i Učiteljskojškoli, pa na košarkaškom igralištu iza Pošte... Sećam se kao sad da gledam to. Sad smo postali mnogo prljav grad. Al za mene će Kragujevac uvek da bude Sanremo.

Balkan i Zelengora su ti i danas moje crkve u koje ulazim da se pričestim. Od novijih, sednem u Da Vinči... Al nisam ti ja boem, pijanac. Ja samo kafu i sok ceo život sa mojim prijateljima. 

Volite da se sredite, da lepo izgledate... 

- Ja fenomenalno izgledam s obzirom na to da non stop udišem boje, kiseline, razređivače. Zdrav sam i srećan, ima da živim 135 godina! Moj deda je živeo 105, a otac 106... Kao dete sam bio uboga sirotinja, Crveni krst bio mi je menza i butik. Napravio sam nešto. Uvek nosim odelo, ne potcenjujem se, nek dobiju infarkt kad me vide oni kojima su važne samo pare i ništa više.

Umetnici obično imaju muze koje ih inspirišu na stvaranje. Imate li Vi svoju?

- Imam veliku muzu, smrtno sam zaljubljen u jednu ženu ceo život, to je platonska ljubav.

Vaši prijatelji kažu da ste bili veliki ljubavnik. Šta žene vole?

- Kažu... Ne možeš ti ženu da izvedeš na kokice i semenke, moraš na večeru. Al žene baš i ne shvataju ljubav. Nije ti to šljiva da se meri na kantar, emocije su to... 

Šta je potrebno da bi neko bio uspešan i dobar slikar?

- Mora da ima dušu, da voli da slika, da bude uporan. Ne može ništa da nauči ako to ne oseća. A ne vredi ti ni da budeš dobar umetnik, a pokvaren čovek. A sad, ajde što lažu druge, nego što lažu sebe. Da bi dete bilo dobro, moraju i roditelji da budu dobri, nema dobrog čoveka bez domaćeg vaspitanja. A danas sve ti daju mama i tata, pare, kola, a oni sami ne mogu da zarade konopac da se obese. 

Jednom sam pitao Ljubu Tadića: Ljubo, ko je veliki čovek? A on mi kaže: "Slušaj me, ima dobrih doktora, činovnika, arhitekata, ali samo su najveći koje grad prizna, oni su sveci.