Radio uživo
U okviru Savetovališta za brak i porodicu prepoznata je potreba da se radi sa počiniocima partnerskog nasilja, jer zakonske kazne ne utiču mnogo na promenu obrasca ponašanja, uz neizostavnu podršku žrtvama. Cilj je da se spreči ponavljanje nasilja i obezbedi sigurnost žrtve, kao i da nasilnik shvati da je njegovo ponašanje izbor za koji ne postoji opravdanje.
Kragujevac je prvi grad koji je 2010. godine počeo rad sa počiniocima nasilja, a 2015. godine je osnovana Nacionalna mreža za tretman počinilaca nasilja u partnerskim odnosima (OPNA) koju čine centri za socijalni rad i organizacije civilnog društva iz Kragujevca, Beograda, Novog Sada, Niša, Leskovca, Subotice, Kruševca i Čačka.
Svaka druga žena pretrpi neki vid psihološkog ili fizičkog nasilja.
Nasilnike na tretman šalje tužilac, a mogu se javiti i dobrovoljno. Prolaze više razgovora i procena pre nego što budu uključeni u individualni i grupni rad. Tokom šestomesečnog tretmana počinioci prolaze 8 tematskih celina, a važan segment rada odnosi se na temu otac-dete jer je roditeljstvo često jaka motivacija za promenu. Cilj je da se spreči ponavljanje nasilja i obezbedi sigurnost žrtve, takođe i da nasilnik shvati da je njegovo ponašanje izbor za koji ne postoji opravdanje. Ukoliko nasilnici uspešno prođu tretman, a prvi put su se našli pred tužiocem, on može da obustavi krivično gonjenje, ali samo jednom, dok se u slučaju ponavljanja nasilja pristupa zakonski predviđenim merama.
Počinilac bi trebalo da usvoji samokontrolu ponašanja, da preuzme odgovornost i shvati da ima problem, stekne veštinu nenasilničkog rešavanja situacija i promeni uverenja koja ga navode na nasilje. Na početku tretmana počinioci pružaju otpor, nalaze opravdanja, govore da su partnerku "samo malo" udarili. "Postavljaju sebe u ulogu žrtve izgovorima da su bili pijani ili da su ih partnerke isprovocirale. Najčešće smatraju da je samo fizičko nasilje problem, a zanemaruju psihološko", objašnjava u razgovoru za InfoKG Gordana Petronijević, rukovodilac Savetovališta za brak i porodicu. Nasilnici su muškarci svih starosnih granica i nivoa obrazovanja. Ljubomora, optužbe za prevaru, često su umišljene situacije koje počiniocima nasilja daju nepostojeći alibi za svoje postupke. Partnerke na sve načine kontrolišu, uhode, proveravaju, sputavaju da same donose odluke, ograničava im se sloboda kretanja, brani im se lepo oblačenje i šminkanje, pa čak i odlazak na posao. Žene bivaju emocionalno zlostavljane, ponižavane, ubeđivane da su bezvredne, tretirane kao seksualni objekti i služavke. Nasilnici ih šamaraju, udaraju, čupaju za kosu, gađaju ih raznim predmetima koje i razbijaju po kući, prete da će im oduzeti decu. Ucenjuju ih time da će nauditi njima i deci, a za manipulisanje koriste i samoubistvo. Često žene zbog dece trpe sve i plaše se da će se nasilje još više ispoljavati ako prijave partnera, a ima i onih koje uporno veruju da će se on promeniti, ili ostaju u vezama zbog osećaja stida od okruženja, nemogućnosti da zarade dovoljno i budu finansijski samostalne. Upravo su kasnije i deca ta koja od očeva nasleđuju nedopustivo ponašanje jer su u odrastanju navikla na takvu atmosferu i model prenose u svoje veze. Agonija se produžava time što posle maltertiranja žrtve neretko budu obasipane pažnjom i poklonima, ali ta "idila" traje kratko i uvek se nasilje ponovi.
Oko 70 odsto nasilnika uspešno ili delimično uspešno prođe tretman, a kod ostalih postoji veliki rizik da će opet biti nasilni;
86 odsto počinilaca ponovi nasilje u novoj vezi;
96 odsto partnerki reklo je da preporučuju tretman drugima;
77 odsto žrtava se oseća sigurnije nakon što je partner uspešno prošao tretman;
U 69 odsto slučajeva nakon tretmana se ne ponovi fizičko nasilje;
Oko 80 odsto počinilaca prihvati nasilje kao ličnu odgovornost (podatak stručna lica uzimaju sa rezervom jer postoji mogućnost da su anketirani počinioci namerno dali poželjan odgovor).
Uprkos značaju sprovođenja tretmana, ovaj projekak još uvek nije dovoljno prepoznat od strane relevantnih državnih organa i nedovoljno je urađeno po pitanju standardizacije. Tretman se realizuje u okviru redovne radne delatnosti, što stvara probleme u organizaciji i preopterećuje zaposlene. Za sada sve opstaje zahvaljujući ličnom entuzijazmu radnika koje motivišu pozitivni rezultati.
"Uvek sam verovao da sam dobar otac, ali uviđam da sam tek sada pravi otac. Od kada smo se razveli nisam je ni pipnuo, ni reč rekao. Dete sam uzimao i vraćao kasnije, namerno, da ona ne bi mogla nigde da ide, ni sa kim da se vidi. I dalje sam bio nasilan, ali na kvarno. U svemu tome zaboravio sam na dete" - učesnik programa.
"Nisam imala hrabrosti, pa ga je ćerka prijavila. Samo sam razmišljala kako je sramota da se to zna i kakav će tek posle da bude. Sada vidim da je trebalo mnogo pre da mu stanem na put. Već godinu dana, kako je završio tretman, ja konačno mirno spavam i najzad osećam da nešto vredim u kući, da smem da kažem šta hoću i neću" - supruga učesnika programa.
