Radio uživo
Episkop šumadijski Gospodin Jovan čestitao je vernicima, sveštenstvu i monaštvu Vaskrs, a u nastavku vam prenosimo njegovu poslanicu.
Hristos vaskrse!
Jer nećeš ostaviti dušu moju u adu,
niti ćeš dati da svetac Tvoj vidi truljenja
(Psalam 16, 10)
Ove reči proroka i cara Davida obistinile su se u prazniku Hristovog Vaskrsenja, prazniku velike hrišćanske radosti i veselja. Ovo je dan koji stvori Gospod, obradujmo se i uzveselimo se u njemu (Psalam 118, 24). Ovo je Jedan i Jedinstven dan, jedini Novi dan. Ništa novo pod suncem osima jednoga – osim Gospoda Hrista. To je Jedino Novo, kliče Prepodobni Justin Ćelijski pozivajući se na proroštva Starog Zaveta i reči Svetog Jovana Damaskina. Ovu jedinstvenu Novinu stičemo samo verom u vaskrslog Gospoda Hrista, jer u ovom svetu, braćo i sestre, ništa nije večno osim Onoga koji ne umire, osim Onoga koji je jači od smrti, a to je Gospod Isus Hristos i sve što je od Njega i u Njemu.
Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista potisnulo je sva druga dela i čuda i kao neizmerna vrednost postalo je centar Hrišćanstva. Ako Hrišćanstvo određuje jedan događaj, onda je to Vaskrsenje Hristovo, ako se Hrišćanstvo može svesti na jedan dan, onda to nije Njegovo rođenje, već njegovo vaskrsenje, kako kažu naši svetitelji.
Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista iz mrtvih jeste centralni događaj spasenja ljudskog roda. Vaskrsenjem iz groba, Spasitelj je objavio pobedu nad smrću – poslednjim neprijateljem svih ljudi. Čovekoljubivi Gospod, koji je radi nas ljudi primio raspeće i smrt, primio nas je da budemo učesnici pobede nad smrću. Ljudska priroda u Bogočoveku Hristu primila je smrt, ali je ta ista priroda vaskrsla i odnela nad njom pobedu. Trijumf koji je Gospod izvojevao u telu doneo je slobodu od propadljivosti svim ljudima i tu slobodu već ovde uživamo kroz Vaskrsenje Spasitelja našeg. Gospod Hristos je svojim Svetim telom okusio smrt da bi se uništenjem truležnosti sila Vaskrsenja prenela na sav ljudski rod.
Zbog svog izuzetnog značaja za ljudski rod i za celokupnu tvorevinu, Vaskrsenje često nazivamo novim stvaranjem, jer od Njega počinje obnova sve tvari. Obnovi se i nebo i zemlja i ispuni se reč Gospodnja: Evo, sve činim novim (Otkrivelje 21, 5). Svi koji veruju u Hrista savaskrsavaju u novi život i prinose svoje duhovno i fizičko biće Bogu već oživljeni iz mrtvih.
Vaskrsenje Hristovo je Praznik nad praznicima zato što najdublje određuje život Crkve. I ne samo ovaj dan, već svaka nedelja u godini kao Dan vaskrsenja, sabira verne u Crkvi, u spasavajuću zajednicu Trpeze Gospodnje.
Kultura savremenog čoveka i njegove životne navike prenebregavaju najvažnije, zaboravljaju, skrivaju i negiraju smrt. Ali, radi se o lažnom osećanju progresa, slobode i svemoći čoveka, jer smrt, ma koliko da je apsurdna i ma koliko da je neprihvatljiva za svet, ostaje veliko i konačno pitanje za čoveka, opšti i osnovni problem čovekovog postojanja, pa je zato i najznačajnija tema pravoslavne vere, bogoslovlja i duhovnosti. Bez prevazilaženja smrti, tog neumitnog i sveopšteg događaja, ne možemo da govorimo o ljudskoj slobodi i savršenstvu. Čovekovo postojanje bi tada postalo apsurdno, Hrišćanstvo bi zaista postalo nerazumnjivo, svelo bi se na ideologiju, ne dajući čoveku mogućnost vaskrsenja i blagodatnog večnog života. U svetu gde vladaju licemerje, strah i čovekovo nesnalaženje pred tajnom smrti, hrišćansko učenje ne dolazi da pridoda nove teorije, poglede i razna druga razmišljanja o smrti, nego da objavi njenu tajnu kroz dar i smisao spasonosnog dela Hristovog. Jedino Hrišćanstvo „prihvata tragičnost smrti i posmatra je u ličnim razmerama, budući da i Bog prolazi njenim putem i svi Ga slede“, kaže Pavle Evdokimov.
Sve ovo možemo prihvatiti i razumeti ako imamo vere u Hrista, vere u Vaskrsenje i vere u Život večni. Otuda je hrišćanski život ispit i ispovedanje vere, svedočenje i svedočanstvo života, stradanje i Krst, sastradavanje sa Hristom koje se izražava u sastradanju sa drugima (vidi Poslanicu Filipljanima 1, 29, Poslanicu Rimljanima 8, 17 i Prvu poslanicimu Korinćanima 12, 26). Sastradavamo da bismo se proslavili, jer ne saproslavlja se čovek sa Isusom ako prethodno ne sastradava sa Hristom. Dakle, onaj koji prezire ljudsku slavu, udostojava se slave Božije i njegovo telo se proslavlja sa dušom. Slava tela je potčinjavanje celomudrenosti Bogu. „A slava uma jeste istinito gledanje Boga u svetlosti Vaskrsenja Hristovog“, govori Sveti Isak Sirin.
Za hrišćansko iskustvo smrt nije prirodni kraj ljudskog postojanja, jer je plata za greh smrt, a dar Božiji i život večni u Hristu Isusu, Gospodu našem (Rimljanima 6, 23). Dakle, plata za greh je pogibelj, truležnost, odvajanje, tajna koja posle pada zamenjuje tajnu života. Smrt nije ni nesavršenost prirode, niti metafizički bezizlaz. Ko je otuđen od Boga ne može da preživi kao čovek, ne može da opstane kao potpuno biće. Po otačkom bogoslovlju, teret greha ne čini samoosuđivanje savesti i osećanje krivice, nego i podeljenost ličnosti i apsolutno poništavanje ustrojstva ljudske prirode. Pali i smrtni čovek nije više čovek, on je kroz bitisanje ponižen. Znak ovog poniženja jeste smrt čovekova, kaže Georgije Florovski.
U suštini, smrt je odvajanje od Boga Koji je život, dok je smrt lišavanje života. Tako je i Adam proizveo smrt u sebi odvojivši se od Boga. Nije Bog sazdao smrt, nego se mi sami, iz zle volje, odvajamo od Večnog života.
Od Vaskrsenja Hristovog, smrt više nije strašna za čoveka, nego je čovek strašan za smrt. Smrt postaje nemoćna zato što je uništen njen centar, greh kao odvajanje od Boga. Čovekovoj prirodi, koja nastavlja da se suočava sa činjenicom smrti, od sada je data sila Vaskrsenja (vidi Prvu Korinćanima 15, 13). Smrt se preobražava u rođenje, postaje prvina novog života, delo ponovnog uspostavljanja života, dobija karakter sna u smislu iščekivanja vaskrslog života, postaje put ka Večnom životu. Kao što je u ličnosti Adama smrt postala osuda ljudske prirode, koja je u početku primila nasladu, tako i smrt u Hristu postaje osuda greha i ponovo naslada u Hristu. Sladostrasni život Adamov postao je majka smrti i truležnosti, ali smrt Gospoda našeg za Adama, oslobođena od njegovog sladostrašća, postaje početak večnog i besmrtnog života, pobede zla u svetu.
Da bi se izbavili od zla i patnje nije dovoljno samo da se opet uzdignemo ka Bogu. Neophodna je živa zajednica sa samim Bogom Koji je vaspostavio tok duhovnog života u mrtvom čoveku, porobljenom i paralizovanom grehom i zlom. Paradoksalnost zla leži upravo u raspolućenosti ljudskog postojanja i čitavog kosmičkog ustrojstva, ona počiva u rascepu života nadvoje, rascepu koji je posledica odvajanja od Boga - kao da postoje dve duše u jednoj ličnosti. Dobro i zlo su nekako čudno pomešani, ali ovde nikakva sinteza nije moguća. Prirodno dobro je previše slabo da se odupre zlu. Zlo postoji samo kroz dobro i samo blagodat Božija može da savlada ovaj ljudski bezizlaz. Formalna analiza zla nije dovoljna i postojanje zla je stvarnost na religioznom planu. Samo kroz duhovni podvig možemo razumeti i razrešiti ovaj paradoks, savladati ovaj skandal i proniknuti u tajnu dobra i zla.
Hristova pobeda nije samo pobeda nad smrću, nego i nad zlom koje je proizvelo smrt. Zato Vaskrsenje Hristovo nije samo pobeda nad Njegovom smrću, nego nad njom kao kosmičkom pojavom. „Praznujmo umrtvljenje smrti, razaranje ada, početak novog večnog života“, pevamo u Vaskršnjem kanonu. Hristovim Vaskrsenjem čitavo čovečanstvo, ukupna ljudska priroda, savaskrsavaju sa Njim i „oblače se u netruležnost“ – ne u smislu da su svi zaista podignuti iz groba, jer ljudi i dalje umiru. Međutim, ukinuta je beznadležnost umiranja i smrt je učinjena nemoćnom.
Apostol Pavle je vrlo jasan po ovom pitanju: A ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao. A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved naša, i prazna i vera vaša... Jer ako mrtvi ne ustaju, to ni Hristos nije ustao (Prva Korinćanima 15, 13-14, 16). Apostol Pavle očigledno želi da kaže da bi Vaskrsenje Hristovo bilo besmisleno ako ne bi bilo univerzalno dostignuće, ako celo telo ne bi neposredno savaskrslo sa Glavom. Vera u Hrista izgubila bi svaki smisao i postala bi prazna i uzaludna. A ako Hristos nije ustao, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim (Prva Korinćanima 15, 17).
Bez nade u opšte vaskrsenje, sama vera u Hrista bila bi uzaludna i besmislena. Međutim, sada vaskrse Hristos, a mi ne ostajemo u smrti i to više ne znači umirati, kaže Sveti Jovan Zlatousti. Sila i sama realnost smrti jeste samo u tome što mrtav čovek više ne može da se vrati u život. Međutim, ako je nakon smrti čovek oživljen i ako mu je, štaviše, darivan bolji život, onda nije reč o umiranju, već o usnuću.
Proslavljanje Vaskrsa nije običaj, već slavljenje ostvarenja večnog smisla čovekovog i svega postojećeg. Svetlost Hristovog Vaskrsenja priziva sve nas da se poklonimo Njemu kao jedinom pravom Putu, Istini i Životu (Jevanđelje po Jovanu 14, 6), u nadi na sveopšte vaskrsenje iz mrtvih i večni život čoveka i celokupne tvorevine. Svedočeći u radosti svete vere pravoslavne da nas ništa ne može odvojiti od ljubavi Božije koja večno obnavlja naše neuništivo zajedništvo sa Bogom, svima želimo da ovaj Praznik nad praznicima provedete u duhovnoj radosti i jedni sa drugima i u zajednici sa Crkvom Hristovom, pozdravljajući vas, u ime Crkve Božije u Šumadiji, sveradosnim i pobedničkim pozdravom:
Hristos Vaskrse – Vaistinu Vaskrse!
