Kuba – iz jednog sasvim drugog ugla (I deo)

San
Svako ima svoj san, da li on može biti ostvaren, najviše zavisi od toga koliko to zaista želimo i šta smo sve spremni da uradimo da se on ostvari i naravno koliko smo istrajni u tome. Kada zacrtamo cilj i razradimo korake ka njemu, ostvarenje je lako. Mnogo lakše nego u najsmelijim snovima. Onda san postaje realnost, ali je isto tako za ostvarenje potrebno i ono što nam uglavnom manjka, a to su strpljenje i vreme. Znate onu čuvenu “Bože daj mi strpljenje, ali odmah”. Vrlo često preprekama budemo demoralisani, ali ako nešto zaista želimo san se na kraju ostvari.
Ali osećaj koji dobijemo onog momenta kada dožimo ostvarenje sna – nema cenu. Tada imamo trenutak koji vredi više od bilo čega (novca, truda, vremena...). Trenutak koji obuzima telo, srce i dušu, preplavi nas u potpunosti. Sreća je utoliko veća što smo uspeli, što je još jedan pokazatelj da je sve moguće, ako se zaista potrudimo.
Svakako svima nam je poznato da 10 godina unazad i 10 godina kojih nas tek očekuje ne doživljavamo isto. Ono što je bilo nam je odlično poznato, umemo da se radujemo uspesima i postignućima. Ali deset gpodina kojih nas očekuje (do)nosi neizvesnost pa nismo svesni činjenice da nam snovi mogu biti ostvareni.
Ovo je jedna priča iz sasvim drugačijeg ugla, priča o ostvarenju (mog) sna i kako sam uspela da od reči „nemoguće“ učinim da jedan od mojih snova postane sasvim realan i moguć. Kada jednom shvatimo da je sasvim moguće da NEMOGUĆE postane MOGUĆE to nas ohrabri i u narednim pokušajima pa lakše krećemo. Kažemo sebi "Ako si jednom uspeo/la, uspećeš opet!"
Moja najveća želja je bila da odem na Kubu.
Za nekoga ko je rođen pod srećnom zvezdom, nema finansijskih poteškoća da ode na bilo koje putovanje, posebno danas, ovo je jedna sasvim obična želja. Planiranje je lako – pozovete agenciju ugovorite putovanje i eto vas na željenoj lokaciji. Ova priča je posve drugačija i zaista se graniči sa čudom.

Najpre zašto Kuba?
Čula sam neke interesantne priče o kojima ću u narednim postovima opširnije, ali je presudila informacija do koje nisam uspela zvanično da dođem, pa sam rešila da je lično proverim. Naime, „načula sam“ da na Kubi svako dete do svoje 15. godine za rođendan dobija tortu „od države“, (ili mesne zajednice koja je uručuje) na kućnu adresu. Ovo mi je bilo fascinantno. To je presudilo da želim da odem i lično proverim da li je to istina. Naravno bilo je još dosta interesantnih informacija koje zvuče neverovatno, pa je skup svih okolnosti ukazao da Kubu zaista vredi posetiti.

Najlepša zemlja na svetu, čak je i Kolumbo, za koga znamo da je posetio mnoge, posebno primorske zemlje, za Kubu rekao da je u pitanju „Raj na zemlji“, a kome verovati, ako ne njemu, čoveku koji je smogao snage i pronašao način da otkrije novi kontinent i dokaže (jer je čvrsto verovao) da je zemlja okrugla.

„...Jer je san o sreći više nego sreća“
Pesma ženi – Jovan Dučić
Samo, maštanje i sanjarenje ima svojih draži, tada istražujemo, otkrivamo, pronalazimo rešenja i sve smo bliže cilju.
Moja odluka da posetim Kubu je „pala“ davne 1999. godine, u vreme „nemaštine“, bombardovanja, krize i naveliko sniženih plata, kod onih koji su još uvek imali posao. Pogledala sam u svoj „štek“ i uočila da posedujem neverovatnih 200 evra. Ok možda je to i dovoljno? Svakako znala sam da je daleko od potrebne sume ali plan je plan i vreme je da se napravi detaljno. Prvo pitanje je bilo otkriti koliko je novca potrebno za ovo „putešestvije“. Izneneđujući odgovor je bio oko 2000 evra.
Interesantno ovo me nije baš pokolebalo, rekla sam sebi „Ako imaš 200 evra imaćeš i 2000, gde je tu problem?“ i ponovila ono što sam inače mnogo puta ranije govorila sebi “Nećeš valjda dozvoliti da te jedna sitnica, zvana novac spreči u ostvarenju cilja?”. Problem je zapravo bio u tome što nisam znala kako doći do novca, jer u tom trenutku nisma imala posao. Naime predhodni sam napustila jer sam odlučila da je krajnje vreme da završim studije i da ne smem odvlačiti misli sa učenja na rad već da ću ga pronaći tek kada zvanično i dobijem diplomu. Ali, zaista sam verovala da će se čudo dogoditi i da ću uspeti da dođem do novca ili bilo kakve druge mogućnosti da odem na Kubu.
Snevanje je bilo svakodnevno, bila sam rešena i čvrsto sam verovala da će se pronaći način da do ostvarenja cilja dođem. Inače savetujem da kada imate cilj ispred sebe zamislite liniju na čijem kraju je on – cilj. Postavite tačku A i zacrtajte da se na njenom putu nalazi tačka C – CILJ. Ako put nije jednostavan razložite ga na sitne deliče i zapitajte se šta biste mogli sada da uradite da napravite (samo jedan) korak kako biste se približili cilju. Tako sam i uradila, napravila sam sitne korake koje je valjalo ostvariti za ovaj, meni, veliki poduhvat. Hajde da krenemo od nečega što mogu i sama, sada i ovde.

Velika životna lekcija
Jedan od lakših koraka bio je – naučiti španski. Za to mi nije potreban veliki novac i moguće ga je ostvariti. Za samostalno putovanje po ovoj dalekoj zemlji valjalo bi naučiti i jezik. Svakako treba naglasiti da tih godina nije bilo ovoliko škola i mogućnosti koliko ih ima danas, pa tako ni kursa španskog jezika. Ali sjajno rešenje je bio odličan priručnik „Naučite španski bez muke“. Priručnici koje svakako preporučujem, meni su mnogo pomogli. Najbolje od svega je što nude najznačajniju životnu lekciju. Ako sve podelite na male korake, koji ne opterećuju, cilj je veoma blizu i nećete osetiti „mučenje“. Sve što je trebalo je 15 minuta dnevno, kojih svako od nas ima. Ovo je veoma važno jer kada i samo pomislimo da je potrebno mnogo vremena i odricanja brzo odustanemo, ali 15 minuta smo svi spremni da odvojimo. Samo 100-ak dana kasnije poznavala sam španski jezik. Svakako nisam ekspert, toga sam svesna, ali za moje putešestvije to je sasvim dovoljno. Igrom slučaja tih godina naveliko su bile aktuelne i „španske serije“ koje su mi omogućile da uvežbam govor. To sam doživela kao „pokazatelj“ da mi okolnosti idu na ruku i da sam za nijansu bliža ostvarenju cilja. Verovala sam da je putokaz bio i moja omiljena rečenica:

„Kada čovek nešto želi, čitava vaseljena se zaveri da mu pomogne da ostvari svoj san“.
Paulo Koelji - Alhemičar
Novca još uvek nije bilo. Ali duboko verujem u ovu rečenicu i da su "čuda" moguća i baš tako, jednoga jutra
„Čitava Vaseljena“ je zakucala na moja vrata.
Kako sam naglasila u tom periodu (jedini period u mom životu kada nisam imala posao) ali sam zaista bila rešena da je zavrešetak studiranja važniji od bilo kog novca, pa sam pri tome i ostala. Početkom oktobra jednog jutra na vrata je zakucao tatin prijatelj koji je doveo ćerku. Čuli su da ja studiram informatiku i pitali da li bih mogla da joj održim „par časova“ kako bi popravila zaključenu jedinicu. Ovde je bio veći problem, ona se pored toga što je imala lošu ocenu i verbalno zamerila profesorki i situacija je bila mnogo ozbiljnija od ocene. Profesorka se zarekla da će je ostaviti da polaže, a najverovatnije i da ponavlja. Očajni, tog jutra, samo su želeli dvojku, ništa više. Oni su bili čvrsto rešeni da uspeju, roditelji spremni da plate, a ona voljna da uči. Dobitna kombinacija.
Pred sam kraj polugodišta jednog kišnog jutra zazvonio je telefon, ona je razdraganim i veselim glasom rekla, „Zaključila mi je četvorku!“, imala sam utisak da pored toga što me obaveštava ujedno i skače od sreće, jer je tako i delovalo, naprosto je vrištala od sreće. E, taj trenutak je pokrenuo lavinu. Svi smo očekivali prelaznu ocenu, ali četvorka je bila više od svih očekivanja. Kako joj je profesorka rekla zaslužuje i peticu, ali zbog činjenice da je imala jedan nije u mogućnosti da joj zaključi pet, a četvorka je bila san snova. Od tog momenta nije prestajao da zvoni telefon. Velikom broju učenika iz njene škole uveliko sam držala časove informatike, zatim se to proširilo na časove matematike, onda i na nove đake iz drugih škola... Krajem školske godine skoro da nisam imala pauza, držala sam časove po ceo dan. U međuvremenu sam okončala studiranje, pronašla posao, nastavila sa privatnim časovima... Godinu dana kasnije u mom „šteku“ je bilo potreban novac za putovanje. Lakše se diše.

...Ali samo naizgled...

Čitamo se uskoro
Snežana Ivanović, autor priručnika iz edicije „Život je lep“