Radio uživo
Havana
Predivan grad, posebno ako uživate u starim zdanjima. Koliko lepote je ovde, govori činjenica da se Havana nalazi na UNESCO-voj listi svetske baštine. Jedan deo građevina je očuvan, ali su na svakom koraku i poprilično oronule zgrade koje vape za restauracijom. Videćete stare ispucale trotoare, razrovane ulice, ali nećete naići na smeće, grafite na zidovima niti bilo koji oblik nemara. Parkovi su uređeni, klupe su cele, ofarbane živopisnim bojama, dečja igrališta su oskudna ali uređena i sve je besprekorno čisto. Iako je zemlja koja je poznata po duvanskoj industriji ja nisam naišla na opuške po ulicama. Ako se otisnete na putovanje magistralnim putevima oni nisu savršeni, ali pažnju će vam privući posađeno cveće i drveće. Ovim nam pokazuju kako i sa veoma malo sredstava možemo uraditi i brinuti o onome za šta nam finansije nisu potrebne i učiniti da nam život bude lepši. Imala sam utisak da razmišljaju na sledeći način: „OK nemamo novca da renoviramo zgrade, kuće, ulice... ali imamo mogućnost da posadimo cveće, ofarbamo ograde, održavamo parkove, ili bar ne pišemo po zgradama... hajde da uradinmo ono što možemo“. To me je oduševilo.
Život
Život na Kubi je lagodan. Živi se jednostavno, niko nigde ne žuri i svuda se stiže. Kada čekate autobus, osoba kada dođe pita: „Ko je stigao poslednji?“ Ulaze jedan po jedan, kada kondukter kaže: „nema više mesta“ čekaju naredni. Nema bespotrebnog guranja i poštuje se red. Ljudi su veseli, opušteni i ovo jedan od retkih, velikih, gradova gde nećete osetiti vrevu, jurnjavu i trku. Ovome pridonosi njihovo uređenje. Na Kubi nema beskućnika, siromašnih niti gladnih, svako ima krov nad glavom. Stambeno pitanje obezbeđuje država, ali niko nije vlasnik nekretnine već samo korisnik. Kubanci imaju pravo da stan/kuću ostave svojim potomcima, ali ne i da je prodaju (što ujedno svi zameraju).
Plate su za naše pojmove niske, ali su ujednačene i kreću od 20-40$, ali svako od njih pronalazi načine da zaradi još koji $ pride. Školstvo, zdravstvene usluge i hrana su besplatni dok su komunalije zanemarljivo niske. (O svemu ovome pojedinačno ću opširnije u narednim postovima). Stopa nezaposlenosti je oko 1,5%, (ekonomski stručnjaci nezaposlenost od 5% i manje smatraju potpunom zaposlenošću).
Dugogodišnje sankcije učinile su ih veoma snalažljivim, tako da umeju maksimalno da iskoriste sve raspoložive resurse i rade najviše na svojim kvalitetima i maksimalno koriste sve što im je na raspolaganju.
Kada imate sve osnovne potrebe zadovoljene, svima je jasno da je kriminal nepoznat, ili bar na veoma niskom nivou. Bukvalno svako koga sam upoznala i sa kim sam razgovarala, je rekao: „Nemoj brinuti ovde ti se ništa loše ne može dogoditi“. Na ulicama ćete retko videti policiju. Postoji mesto gde organi reda sede na uzvišenju (slično kao kod nas mesto za spasioce na bazenima), ali je i to veoma retko. Jedino vozilo policije i milicionere koje sam videla, za vreme mog boravka, jeste prilikom sitne saobraćajne nezgode koja se dogodila. Naravno sve je obavljeno bez ikakvih incidenata. Nisam doživela povišene tonove niti bilo kakav oblik svađa niti nasilja. Potpuno bezbedna zemlja.
Čitamo se uskoro
Snežana Ivanović, autor priručnika iz edicije „Život je lep“
