Radio uživo
Aleksandar Vasiljević, za prijatelje i poznanike Vasa, je Šumadinac, Kragujevčanin, vezan za Dalmaciju i Cetinu, rodno mesto svoje majke, gde je provodio leta u detinjstvu i kome je posvetio svoj prvi roman "Sa Cetine Nikola"; nekada fudbaler koji je sazrevao na Čika Dači; sportski novinar; po profesiji inženjer informatike zaposlen u banci...
Odrastao je na stadionu, na Čika Dači upoznao mnogo prijatelja sa kojima je i sada blizak, koji su, kao i on, gradili karakter u dresu Radničkog. Omiljena igračka uvek mu je bila lopta. Igrao je u tada najboljim kragujevačkim timovima poput Zastave, Badnjevca, Šumadije i Radničkog. „Nisam bio naročito uspešan fudbaler, ali kažu da nisam bio ni loš“, priznaje naš sagovornik. Bio je član Zastave kada je klub igrao polufinale nacionalnog Kupa 1993. godine, to je detalj koji mu je obeležio sporstku karijeru.
Bio je i sportski novinar, u redakciji televizije IN radio je emisiju o talentima, izveštavao više od decenije sa događaja po gradu i okolini. Kaže da su deca koja su imala jedva dvocifreni broj godina, a nekad ni toliko, bila ozbiljni sagovornici, pravi mali profesionalci, te da su svojim pričama afirmisali druge klince da uđu u neku svoju sportsku priču. Naročito se ponosi specijalom povodom 100 godina FK Šumadija i žali što emisija nije sačuvana. Kao inženjer informatike, par godina je paralelno radio na televiziji i u sektoru IT u banci, a onda je dobio sina Kolju i bilo je jasno da više nema vremena da radi dva posla, te je napustio novinarstvo kako bi se posvetio porodici, detetu, supruzi Vesni, a potom i kćerki Uni. Vodi, kako kaže, miran porodični život, dok je praćenje sporta ostalo voljeni hobi.
Krajem prošle godine Aleksandar je javnosti predstavio svoj prvi roman pod nazivom "Sa Cetine Nikola". Dok ovo autorsko izdanje započinje neki svoj život, promovisano angažovanjem njegovih prijatelja i preporukama čitalaca koji svoja sećanja pronalaze u slikama dalmatinske Zagore koje i Vasiljević pamti, sebe ipak još uvek ne doživljava književnikom. Za taj status, kaže, mora još mnogo da radi. Roman se možda ni ne bi ni desio da se nisu desile neke devedesete, nakon kojih narod na ovim prostorima živi tako kako živi, i da on i dalje leta provodi u Dalmaciji. U romanu je mnogo istorijskih podataka o Srbima iz Dalmacije, ali su oni samo kulise priče. Sabrao je tople uspomene na selo Cetinu i reku, na više od 20 izvora u tako malom mestu, fantatsičnu geografiju koju je pretočio u lirske slike, običaje... Svemu je dodao i uspomene ljudi tog kraja, stvarne likove koji su zaista postojali i govorili tako kako je u knjizi navedeno, kojima nije menjao ni imena... I samo rešenje za korice je umetnička slika Slađane Rašković Šimprage, na kojoj se upravo vidi mesto pored reke gde se Vasa najviše igrao u detinjstvu. Oni koji ga dobro znaju, sada očekuju da kao autor ne ostane na ovom jednom delu. I sam ima ambicije, skice, samo da ponovo, kao prvi put, ukrade neko vreme, verovatno od sna, kako bi se posvetio pisanju.
