Goran Levajac: "Škola je mesto gde sam najsrećniji i najsigurniji"

Nedelja, 22 Oktobar 2017 12:00Autor: Jovana Mladenović

Goran Levajac je profesor istorije u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji, neko ko se najsigurnije i najlepše oseća u školi, jer je i odrastao pod njenim krovom. Veliki obožavalac Grčke, koji smatra da svet ima plavu i crnu stranu, nesuđeni slikar, ljubitelj filma i fotografije, pecaroš...

Rođen je u Guči, jednom od najpoznatijih srpskih brendova, gde je proveo i najlepše godine detinjstva, uglavnom u školi, kao učiteljsko dete. Kragujevac zato nikad nije osetio do kraja svojim, uvek je ostao dve, tri nedostižne nijanse do "mog grada", jer je u rodnom mestu zauvek ostao deo duše. Od Guče se udaljio, Kragujevac nikad sasvim dohvatio, pa se ponekad oseća kao čovek bez državljanstva. Ipak, u Kragujevcu su svi ljudi koje voli, a jedino mu je Grčka draža, mesto je odakle se ne bi nikad vraćao u Srbiju. 

Škola je danas za njega mesto gde se oseća najsigurnijim i potpuno svojim, a odmalena je neraskidivim vezama povezan sa njom. Odrastao je pod školskim krovom, uz majku učiteljicu stasavao u đačkim klupama, a i Goranov otac započeo je kao učitelj i kasnije uznapredovao do univerzitetskog profesora. Naš sagovornik ponosan je na to što Levajci već 150 godina sebe daju školstvu. Za sebe u šali kaže da je dva puta završio prva četiri razreda - kao mirno dete učiteljice koje je sve posmatralo iz zadnje klupe, a posle i svoje razrede. Seća se izdvojenog odeljenja škole Bogdan Kapelan u malom mestu Turice pored Guče. Zgrada i danas postoji, ali đaka odavno nema. Živeo je u školskom dvorištu, a dane provodio u učionici, družeći se sa decom i već tada je zavoleo školu. Ponekad se osećao privilegovanim, a kasnije ga je mučilo i pitanje da li ga ostala deca gledaju na drugačiji način zbog toga što je učiteljsko dete čija su kućna vrata pored školskih. "Sećam se zime, dahom ugrejem staklo na prozoru i kroz taj krug gledam decu kako sa raznih strana, preko brda i njiva, dolaze smrznuta, kaljava, mokra, a onda se pred ulazak brišu i čiste... Pitao sam se da li sam kriv što sam samo izašao iz kuće i ušao u školu, što mi je toplo, što se nisam pomučio kao oni", seća se profesor Levajac. Zato sada kada u svojim đacima prepozna te svoje drugare iz detinjstva, trudi se da prema njima bude blag, da ih ne povredi, razume ih. 

Za njega je završetak škole bio šok, zvono na poslednjem času ga je paralisalo. Dok su svi oko njega srećni bacali knjige i slavili, naš sagovornik je u svoju kožnu oficirsku torbicu, koja ga je pratila od petog razreda do fakulteta, urezao datum i vreme tog zvona za kraj časa i obećao sebi da će se u školu vratiti kao profesor. Sada priznaje da je istoriju na neki način iskoristio da bi se ponovo domogao škole. Prosveta da, a najpre je sebe zamišljao kao slikara i nastavnika likovnog, ali ipak nije imao dovoljno samopouzdanja da konkuriše na Akademiji. Onda je želeo sociologiju, ali su u to vreme bili loši izgledi da sa tim predaje u školi. Istorija je bila tek treća opcija, koju je izuzetno zavoleo i smatra je najlepšim predmetom u školi.

Još na trećoj godini studija počeo je da predaje u školi Toza Dragović, jer tada nije bilo dovoljno istoričara. Jednu generaciju izveo je u školi Svetozar Marković, a jednu godinu predavao je u Politehničkoj. Menjanje škola je bilo značajno iskustvo za gimnazijskog profesora, smatra Levajac. Zanimljivo je da, iako je imao poziv za rad u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, u kojoj je u neko doba detinjstva provodio vreme sa ocem, profesorom fizičkog, u školskoj sali, nije mogao da ga prihvati. Izuzetno mu smeta naziv Druga gimnazija, jer u Kragujevcu nažalost neće skorije biti treće, četvrte, pa mu druga zvuči drugorazredno. Kaže da su ga uvek privlačili ljudi i stvari koji su na neki način nepravedno u senci, pa je po tom rincipu odabrao i da predaje u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji. Zato će se zalagati da ova škola promeni ime i ponese ga po čuvenom Jovanu Ristiću. Nešto slično već je uradio - zbog njegovog diplomskog rada o dr Iliji Koloviću i inicijative, ulica, tada sa nazivom Dušana Dugalića, ponovo je ponela ime po dr Iliji Koloviću

Profesor Levajac kaže da on ne ide na posao da predaje, da radi - on uvek ide u školu da bude lepo njemu sa đacima i kolegama. "Najvažniji su prvi i poslednji čas. Na prvom se upoznamo i objašnjavam deci zašto ćezavoleti istoriju ako to do tada već nisu. Na poslenjem, pozdrav je obično uz suze, sve me podseća na pesmu Putuj Selma, trudimo se da kažemo neke stvari o kojima bi trebalo razmišljati u budućnosti", objašnjava naš sagovornik. Istorija je život koji su živeli drugi ljudi u prošlosti; sve je istorija, ne samo ratovi, primirja i granice, već i privatni život, ljubavi, anegdote, pikanterije koje profesor provlači kroz biografije istorijskih ličnosti kroz koje najvišđe voli da približi materiju učenicima. Za to se neretko posluži i filmom, jer dok predaje, čini mu se da mu se pred očima vrti niz slika, poput filma, te da on zapravo prepričava njihove sadržaje. Levajac uvek odvoji neko vreme i za priče iz vlastite istorije predavanja - anegdote koje su se dešavale na njegovim časovima i koje zapisuje. Naslovi su asocijacije na filmove, a mnogi ga nagovaraju da ih sve sabere u knjigu. 

Njegovi đaci na prvu bi o profesoru rekli da je fasciniran Grčkom i plavom bojom za koju i sam kaže da je značajan simbol za njega i da je obožava, naročito vizantijsko plavu. Smatra da život ima plavu i crnu stranu. Mnogo toga lepog je nastajalo na drugim mestima, ali ja želim da verujem u to da je sve najlepše nastalo upravo u Grčkoj, kaže Goran. Tu su plavo more koje obožava, tu su kamen, vatra, spajaju se iskonske stvari. Poželi da se nikad ne vrati, da zauvek ostane tamo i njemu stalno nedostaje Grčka, pa je rešen da nauči i grčki jezik. Ipak, kada je škola u pitanju, tu je stvar malo drugačija - boja je žuta. Svako ko boji školu u neku drugu boju sem žute, eventualno bele, pravi veliku grešku, smatra naš sagovornik. Grčka je bila okidač i za bavljenje fotografijom, kojom je nadomestio neostvarenost na polju slikarstva. Svojevremeno je đake vodio u Grčku i po povratku je video nešto poražavajuće - na njihovim fotografijama, koje je trebalo da donesu za izložbu, dominirali su automobili, motori, Crnci... Tako se došlo do i do ideje o pokretanju Fotografske sekcije gde svi zajedno uče o tome kako da što kvalitetnije ovekoveče svoje uspomene. Levajac vodi i Dramski studio Druge kragujevačke gimnazije sa koleginicom Natašom Jakovljević, a da se sve stavi na noge pomogli su Milić Jovanović i Mateja Ristić. Profesor je režirao dve predstave - Gospodar munja i Čujte Srbi. Na njegovu inicijativu osnovan je i Đački parlament druge kragujevačke gimnazije 2001. godine.

Ljubitelj je filma, a ranije ga je voleo toliko strasno da je umeo da odgleda i po pet projekcija tokom vikenda. Nekada je odlazak u bisokop bio jedini razlog da pobegne iz škole koju toliko voli. U bioskop se ulazilo kao u hram, seća se profesor Levajac tri kragujeačka bioskopa. Roditelji te, kaže, ne vide da si pobegao iz škole, a proveo si vreme kvalitetno. Međutim, dva filma promenila su njegov odnos sa tom umetnošću, posle njih ostao je neko ko voli filmove, ali više ga nijedan nije dotakao kao oni. Reč je o filmovima u čijim nazivoma je ponovo ona profesorova čuvena boja - Veliko plavetnilo i Tri boje: Plavo. 

Hobi mu je ribolov, a klenovi koje peca na Zapadnoj Moravi zahtevaju prave lovačke veštine, taktiku, nadmudrivanje, ozbiljne pripreme, objašnjava naš sagovornik za kraj razgovora. 

U galeriji pogledajte više fotografija.

Galerija slika

Najnovije vesti iz ove kategorije