Sanja Matejić: Mama drugar, glumica sa zanimljivim željama pozorištu

Nedelja, 01 Oktobar 2017 12:00Autor: Jovana Mladenović

Glumicu Knjaževsko srpskog teatra Sanju Matejić gledate u nekoliko predstava najstarijeg pozorišta u Srba, sa zanimljivim željama o tome šta bi bilo originalno da doživeti na sceni. Najsrećnija je, ipak, u ulozi majke, a odnedavno, kao vlasnica Oblomova, zadovoljna što je u prilici da brani jedan vid kulture koji se sve više povlači pred najezdom komercijale. 

Od amaterskog pozorišta Abraševića, preko prištinske Akademije i rada na projektima u nekoliko beogradskih pozorišta i dečjih predstava, Sanja je stigla u Knjaževsko srpski teatar, gde će njena glumačka karijera uskoro postati punoletna. Diplomirala je pred svojima, u Kragujevcu, delom iz komada Bajka o mrtvoj carevoj kćeri, a uloga Rime kojoj i danas daje život na sceni, i dalje joj je jedna od najdražih. Zanimljivo, umalo da pravo postane Sanjin životni poziv, a ne gluma, ali je, upisavši prava, brzo shvatila da je ta materija suvoparna za njen temperament, a i zahteva da umeš pomalo da lažš, a njoj to, kako kaže, nije u krvi. Kroz stalni radni angažman u Teatru u prilici je da igra u dosta predstava i ostvaruje dobre uloge. 

"Gluma je moj životni poziv. Svaki lik, dobar ili loš, uvek moraš da opravdaš, a da bi to uradio, moraš da nađeš njegovu pozitivnu stranu. Istraživanjem ljudskih sudbina rasteš, to te ispunjava, mentalno i fizički si aktivan, a lagali bismo kada bismo rekli da aplauz na kraju ne prija, ne laska", objašnjava Sanja. Do skoro je najčešće igrala ćerke, što su joj verovatno dodeljivali po fizičkom izgledu. Ona voli grotesku i komediju, Bajka o mrtvoj carevoj kćeri je drama, ali realna drama "da nema dalje", pa je zato voli,  a želja joj je da igra u umjuziklu, kabareu... Smatra da taj njen potencijal do sada nije iskorišćen. Hod na rukama, padovi sa stolica, perspektiva naglavačke na sajli... Sanja priželjkuje komplikovane scenske pokrete. Neostvarena želja joj je da se na pozorišnu scenu postavi horor, to je žanr koga nema u našim predstavama. Glumice obično vole da budu mnogo lepe na sceni, ali Sanji je draži preobražaj u neke neugledne ili maskirane žene. Privatno ne voli štikle i one su joj ogroman napor, pa na "daskama koje život znače" kada ih nosi, ponekad je najveći napor posvećenost tome da ne padne i lepo hoda nego bilo čemu drugom. 

Kada se priprema predstava, ne zna se je li napornije psihički ili fizički. Taj period jeste kreativan, pa samim tim i veoma privlačan, ali je i težak. Nekad imaš probe od 10 ujutru do 3 popodne, pa ponovo od 18 do 22 sata, a kako se približava premijera, u pozorištu se neretko ostane do duboko u noć. Tada je psihička napregnutost daleko komplikovanija od fizičkog umora, na primer kada čekaš po dva sata da izađeš na scenu. "Ipak, uvek je zanimljivo, nepredvidivo, probe su istraživanja, zbližavanje sa predstavom i kolegama, tada pozorište postane tvoja druga kuća, a kolege druga porodica. Saživite se, živite zajedno i dajete život toj predstavi. Čak i ako ima nekih tenzija, pred premijeru to se sve slegne, publika to ne vidi i pretegne želja da ipak sve ispadne kako treba, jer svi radimo u istom cilju, a to je da dobijemo dobar "proizvod"", objašnjava naša sagovornica. Najteže je kad u ulogu uskočiš 10 dana pred premijeru, kaže Sanja. Ne samo što maratonski učiš tekst od pedesetak strana, već to nije tvoj lik, nisi ga ti kreirao, nisi živeo sa ulogom od početka, nisi joj dao ono nešto tvoje, nema potpunog prožimanja, smatra Sanja.  

Sinu Vasiliju, koji ima 6 godina, Sanja je posvećena uvek kada nije na poslu, a nekad, kad je bio tromesečna beba, sa mamom je bio i u pozorištu, dojila ga je između svojih epizoda na sceni. Mada je razvedena od kad je Vasilije bio baš mali, Sanja kaže da on zbog toga ne trpi, jer je sa bivšim suprugom u dobrim odnosima. Majka i sin su pre svega drugari, pa onda sve drugo. Letnje mesece, između dve pozorišne sezone, provode na Staroj planini u svojoj vikendici, a tamo vole da odlaze i zimi. Boravka u prirodi oboje su veliki ljubitelji, to je najlepše vreme koje provode zajedno. Tamo Sanja voli da istražuje prirodu, bere pečurke i borovnice, da ustane u pet i dočeka dan u planini, da ide sa Vasilijem na pecanje... Zaljubljenik je u skijanje i krosfiterka, energčna i snažna uprkos krhkom fizičkom izgledu. I kada nisu na planini, mama i sin su u istraživanjima, a neretko se Sanja nađe u prilici da sin bude stariji poznavalac neke oblasti od nje, poput zastava država sveta ili njihovih glavnih gradova. Naša sagovornica kaže da je ponosna na sina koji ume da čita i piše, a te veštine je stekao sam, zanima ga mnogo toga, ima zanimljiva periodična interesovanja. Mamu je do sada gledao u mnogim novogodišnjim predstavama i nije imao naročit komentar, rekao je samo da mu je bilo lepo, ali dečja ocena bila je da je pozorište za devojčice. Sanja pomalo žali što on teatar neće moći da doživi kao druga deca, njemu je razotkriveno i sve ono iza scene, ukraden mu je onaj mistični, magični momenat, bajkovitost pozorišta. 

Kafić Oblomov priča je u koju je slučajno ušla, a kaže da je namerno htela da pravi nešto, koncept bi bio upravo takav kakav jeste - prostor sa dušom i specifičnim šarmom, gde se sluša vrsta muzike koja je sve više u izumiranju na drugim mestima. Zanimljivo je da, kada bi smo sastavili osoblje, dobili bismo ceo bend - tu su bubnjar, pevač, gitarista. Gosti su mladi koji se bave rokom, metal ili džez muzikom, tu su salsa, tematske večeri, kokteli, a u planu su i maskenbal, poetske večeri, Sanjini performasni. Takođe Oblomov može da bude i galerijski prostor za svakog ko hoće da tu priredi izložbu. 

U galeriji pogledajte više fotografija.

Galerija slika

Najnovije vesti iz ove kategorije