Radio uživo
U Univerzitetskoj galeriji u toku je izložba autorskih radova Jelene Janjatović, kostimografkinje Knjaževsko-srpskog teatra, koja nosi naziv „Kostim od skice do scene“. Prikazuje proces nastanka kostima, jednog od najvažnijih vizuelnih elemenata pozorišne predstave kao celine.
Na izložbi, koju je otvorio reditelj Marko Misirača, izložene su skice, fotografije i kostimi iz šest predstava Knjaževsko-srpskog teatra: “Seobe”, ”San letnje noći”, “Čovek, zver, vrlina”, ”Kontumac”, ”Čudo po Joakimu” i “Pinokio”.
“Kostim ne čine lepi materijali ili puko odslikavanje vremena u kome se radnja dešava. Njegova svrha je da dočara suštinu likova kroz odeću. Ono što gledaoci vide na sceni, kada se podignu zavese, veliko je finale dugotrajnog procesa koji počinje čitanjem teksta, razmenom ideja, kreiranjem skica i na samom kraju, izradom kostima. Kompleksno je objediniti vizije reditelja, izražajnost glumaca koji oživljavaju likove, scenografiju, svetlo, muziku, scenski pokret i lični doživljaj predstave. Naročito me raduje kada pred sobom imam kreativni izazov da kostimom poznate tekstove “premestim” u drugačiji, neočekivani kontekst, zadržavajući pritom poruke i simboliku dela” , rekla je Jelena Janjatović, autorka.
Izložba će biti otvorena do 30. septembra.
Pozorišna umetnost je sinteza više umetničkih rodova – teksta, režije, glume, slikarstva, muzike i igre - u jedan homogeni scenski svet i život. Scenski kostim u funkciji pozorišne predstave prolazi kroz četiri faze evolucije: uobličavanje kostima (zamisao, ideja, skica); izrada (kroj, materijal, šivenje); scensko isprobavanje kostima (prilagođavanje); kostim u scenskom dejstvu.
Složenost pozorišnog kostima uviđa se kroz njegove višestruke funkcije, karakterološke ili psihološke, likovne ili vizuelne, scenske ili dramaturške. Svaka faza razvoja kostima je zanimljiva za sebe. Utvrđivanje različitih odnosa: glumčevog tela i kostima, odnos kostima i uloge (lika), odnos kostima i scenskog prostora, kao i uzajamni odnos svih kostima i njihovo sadejstvo. Scenski kostim u trenutku svog nastanka ne ispunjava samo anatomske zahteve tela, već i bitne dramaturške zahteve pozornice ostvarujući svoja simbolička i metaforička značenja. On može da govori kroz svoj likovno-vizuelni tekst, ali isto tako i da prikriva kroz vizuelni podtekst.
Kostimografska ideja (skica) govori svojim sopstvenim jezikom kroz boju, liniju, formu. Slika kostima rešava oblik, boju i sadržaj jer bi kostim zatim trebalo da nosi glumac – prirodno i životno. Sam kostim započinje život na sceni povezan sa pokretom, akcijom, muzikom, govorom i ritmom, što dočaravaju fotografije iz predstava. Fotografije otkrivaju i odnos kostima i scenografije, kao i odnos sa svetlošću i tamom scene. U toku predstave kostim doživljava promene – može biti stariji, pohabaniji. Može se do kraja raspasti, deliti sudbinu lika koji ga nosi. Najzad, kostim se može videti i kao izložbeni eksponat. Posmatrač može sagledati sve njegove uglove, proporcije, pun kolorit, izbor materijala, formu. Svojom likovnošću, skulpturalnošću, on najpotpunije i najizraženije otkriva sve kontraste i sukobe u jednoj drami, noseći sa sobom ideju predstave.
Zamisao je da, imajući u vidu sve navedene osobenosti kostima , prikažemo sav njegov umetnički izraz i snagu, pružajući mogućnost posmatraču da stekne jasniju predstavu o procesu nastanka kostima. Izložene eksponate bi činila tri elementa: kostim, njegova skica (ideja) i fotografija, koja bi predstavila kostim u funkciji predstave. - Jelena Janjatović
Foto: Tatjana Šarenac Živković
