Ćuretove pustolovine: Moj MAROKO (Sedmi deo)

Nedelja, 28 Oktobar 2018 15:00Autor: Dušan Đurić Ćure

Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, otisnuo se u novu avanturu, a ovog puta o svojim pustolovinama nam piše iz Maroka.

Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut između dva obilaska, sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.

Stižemo na obronke planina od kojih se u nedogled pruža pustinja. Onako na početku kamenita i tvrda, pa sve peskovitija dok se ne izgubi u peščanim dinama. 

Već su stigle neke ture ispred nas pa čekamo da njih "podignu" na kamile, formiraju kolonu i puste sa vodičima pa da se posvete nama. Merkam one kamile i već vidim da će da mi zapadne jedna od 3 najveće. Tako i bi. Formirasmo i mi kolonu i krenusmo preko puta ka nekim naseljima, tj šatorskim utvrđenima u daljini. I onda ono čuveno, krenuše da galame i da nam pokazuju zalazak Sunca. Taj "najlepši na svetu". Čekaj bato...ovo...pa majku mu dal je neko od Vas nekad bio na Jonskom moru...u Šumadijskom selu..obroncima Kakvkaza...na Kilimandžaru...Karibima..Realno lepo al nije za padanje u nesvest. 

Jahanje je oko sat i petnestak minuta koje iskoristih da se načudim španjolkama, koje kao sa snimanja horor filma da su došle. Pucaju od ružnoće, istetoviranosti, zapuštenosti i količini metala koji visi iz raznih bušotina na telu. Slično razočarenje je bio i Madrid gde ogroman broj mladih nosi metalnu brnjicu u nosu. Pred kraj odvežem kamilu iza 
mene čisto da malo razbijem monotoniju, sve mislim sad kad pomahnita pa kad se rastrči po pustinji sa španjolkom, al džaba ona i dalje drži korak. 

Stižemo do šatorskog tabora gde nas rasporediše u šatore. Znači ubija kako smrdi u njima a i nesnosna je vrućina. Večera ulazi u cenu aranžmana tako da nas pozvaše u najveći šator gde je postavljeno sve. Na sredini kruga od šatora je logorska vatra oko koje se okupismo pa u šator. Tanžin po čoveku i taman da krenemo oko vatre gde treba da bude neko poselo uz njihovu živu muziku, kad grunu vetar bukvalno da počupa šatore. Strašno nevreme. Jedan šator odlete...srećom nije moj. Polako se 
stiša napolju tako da sedosmo na taj koncert oko vatre. Lepo je..berberska muzika koju začiniše neki lokalci sa plesom. Vreme se za čas razvedri. Još malo oko vatre i već počeše da se sklanjaju u šatore. Sve može ali ja se u moj ne vraćam. Uđem u veliki šator i skupim desetak hoklica i napravim krevet napolju. Obučem dželabu koju sam kupio u Šefšuenu i legnem pod vedrim nebom. Naravno noge gole a sitan pesak reže tako da ih umotah u zastavu Kragujevac Maroko. Ima oblaka ali ima i delova neba sa hiljadama zvezda. Sve više i više se razvedrava a ja čas zaspim, pa se probudim...pa u neko debelo razmišljanje o životu i tako sve u krug dok jednom me, sad već vedro nebo tako zakuca svojim izgledom da u trenutku shvatih zašto su oni prvi počeli da izučavaju zvezde. Svaka je tu, bukvalno samo malo da se izdignem sa ovih hoklica i moja je, kao da mi dremaju na dlanu. Osećam neki naboj neke čudne energije koja daje telu nešto između toplote i lebdenja. Kao da sam u onim kuglama sa snegom koje kad okrenes hiljade ukrasića obaspu centralnu figuru. Kako god okrenem glavu negde neka projuri, a ja zaboravio da napravim spisak želja, pa hiljadu bi se ispunilo. 

Podsetih se na jednu strofu koju sam davno napisao jednoj devojci koja sada dobija svoje puno značenje:
"Svake noći ka nebu gledam
i čekam taj zvezdani pljusak,
da milion želja u jednoj predam,
da te zagrlim i nikome ne dam"!
E Gimnazijo !!!

Tolika je tišina da jednostavno čuješ Sunce koje je uspelo da se popne na vrh dina u daljini i da polako budi pustinju dajući joj neophodnu energiju za život. Lagani doručak, tj izjedanje ostataka od sinoć i polako penjanje na kamile za nazad. Dok se drugi još pakuju priđoh kamilama koje su na jedno stotinak metara od logora. Mirne sede tako da se poigrah sa njima. Baš baš mirne i mazne. Polako prilaze i ostali tako da se popesmo i formirasmo kolonu za nazad. E sad Sale ispred mene na jednoj a Ana iza na drugoj kamili i samo čuješ Anu "Saša za kaj si bos na toj devi"? A ovaj ko iz topa "Tu su mi japanke evo ovde sam ih ubacil"!! Ja plačem. 

Nazad u Marakeš ponovo kroz predivne predele sa malo stajanja za slikanje i ručak. Ulećem u hotel, brzo tuširanje i pravac centar. Ma Marakeš je grad u kome se možes šetati ceo Božji dan i ne da ti bude dosadno, nego da kukaš što se vraćaš u hotel. Mora se malo i suvenira nabaviti. Kinta pri kraju al ajde bar nešto. E tu sa Mladenom i Stefanijom naletim na jedan ludilo, što bi Ena rekla tanjur. Top al cena 200 evrića. Vrh je, ali mnogo. E sad iz zezanja krenem da se cenjkam i nakon pola sata jurnhave prodavca zamnom kroz Suk uzmem ga za...potvrda date titule majstor cenjkanja..jedna od najlepših stvari koje sam kupio u životu. Još lutanja kroz hiljade uličica sa načičkanim prodavnicama izazivaju prelep osećaj. Na bus, nazad u hotel i pravac na terasu gde je top zezanje.

Zadnji dan je i polako sa Nikoletom i Suzom odem u poslednji obilazak. Prvo obiđosmo muzej arapske kulture koji je smešten u okviru jednog rijada u Medini tj, u samom Suku. Preozbiljna je arapska kultura, radovi njihovih umetnika su nešto što se retko susreće po evropskim muzejima. Šetajući po muzeju ne mogu a da ne pomislim da najverovatnije pistoji ta doza, ne samo ljubomore, nego i zavisti evropljana koji žele sveru da nametnu ideju da je njihova kultura, ne samo osnova nego i vodilja svetske kulture, a ustvari ona je daleko, daleko iza mnogih svetski kultura koje su najveća stradanja preživele upravo od te evropske, nazovi kulture.

Kupim još dve drvene, poveće, kamile za kuću, obiđoh Kutubiju i Jamma al Fna i polako se rastadoh sa Medinom. Prolazim poslednji put, nadam se u ovoj turi, ulicama Marakeša samo sa jednom mišlju: kada i sa kim se vratiti ovde. Kada napuštaš neki grad i shvatiš da ti fali još samo jedan dan da još nešto vidiš, a tu si 5 dana, znači da si u vrhunskom gradu. 

Stižemo na aerodrom gde se rastajemo sa Omarom i polako prolazimo jaku bezbednosnu kontrolu. I cipele izuvaju. Avion se odvaja sa piste i polako me vraća u surovu realnost a pogled zakucan na prozoru ka Marakešu. Kad bih pokušao da ga objasnim, da ga približim drugima izgovorio bih samo jednu reč - Marakeš. To je jedina reč kojom se može opisati, jer uzalud je sve, mora se doći i jednostavno udahnuti život ovoga grada ali i samog Maroka. Preozbiljna destinacija koja je opravdala davni osećaj privlačnosti, osećaj koji me je doveo na ovo mesto gde se jednostavno pustolovni duh mora nadograditi.

Galerija slika

Najnovije vesti iz ove kategorije