Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, otisnuo se u novu avanturu, a ovog puta o svojim pustolovinama nam piše iz Maroka.
Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut između dva obilaska, sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.
Vožnja iz Fesa ka glavnom gradu Rabatu je kroz karakteristične predele severnog Maroka. Nepregledna polja sa kojih su podignute žitarice na kojima, nije mi jasno šta jer je sve toliko prežuto i pregoreno, stada ovaca i pojedina krava medju njima. Stočarstvo uz poljoprivredu predstavlja jaku granu ali za lokalne potrebe. Putevi koji kroz prostrane predele vijugaju kao neke žile kucavice koje pronose, kao krv kroz telo, namirnice potrebne da se Maroko održi u životu. Velika je sirotinja van gradova i malih mesta kroz koje prolazimo. Definitivno još jedna zemlja puna kontrasta. Prepoznatljiv prelaz iz ubogog siromaštva u raskoš grada pokazuje da je Rabat blizu. Prolazimo tablu grada i kao da zakoračavamo u neku drugu dimenziju. Ogromni bulevari tako lepo sređeni da bi im pozavidele mnoge evropske prestonice. Sa desne strane muzej sadašnjeg kralja Muhameda VI napravljen da da pečat vremenu njegove vladavine. Prekoputa prelepa i premoćna džamija.
Rabat, tvrđava, po istorijskim dokumentima se pominje još 250 godine pre nove ere kao Sale Colonia ali se smatra da je taj grad bio u delu koji se danas zove Sale, deo koji je ujedinjen sa rabatom i koji deli reka Bou Regreg. Tako da se zvanično vodi da ga je osnovao u 12 veku Abd al Mumin prvi kalif iz dinastije Almohavidi. Tek treći kalif Jakub al Mansur 1160 godine seli prestonicu tu i daje joj naziv Rabat Al Fath (Pobednička tvrđava). Kontrolisao je čitav islamski svet na severu Afrike. Nakon njegove smrti španci i portugalci vraćaju kontrolu nad Iberijskim poluostrvom i uspevaju da zauzmu Tandžir. Stagnacija grada počinje od 13 veka jer se prestonica seli u Fes ali nakon proterivanja Andakuzijskih mavara iz Španije postaje moćan grad, i to piratski. Sa populacijom od 1.8 miliona zauzima 2 mesto u Maroku. Najbolji fudbalski klub je odavde Far rabat. U njemu se nalazi i katolička katedrala posvećena svetom Petru koji je jedini priznat od muslimanskog sveta. Tačnije u Kuranu se pominje Isa prorok, tj Isus Hrist, a njegov najbolji učenik sveti Petar. Sagrađena je u 20 veku.
Smeštamo se u hotel i imamo 2 sata pauze. Kofer u sobu i pravac muzej. Ulaz nekih 35 dirhama i prodavac karata mi objašnjava da mogu videti i drugi muzej prekoputa. Pitaju odakle sam, u suštini ovde svi imaju želju da saznaju odakle si i izuzetno su predusretljivi. Muzej poluprazan i posvećen modernoj umetnosti Maroka. Odatle pravac u drugi muzej koji je arheološki i sam ulaz u njega pokazuje moćnu istoriju Maroka. Izložba novčića koji za razliku od drugih imaju samo kaligrafske natpise. A onda poslastica deo gde su izložene skulpture iz bronzanog doba iz Volubisa. Fascinantni eksponati koji me ostavljaju u čudu svojom lepotom i preciznošću izrade. Vreme je za vraćanje jer krećemo u obilazak grada i naravno od nezavršene džamije Jakuba al Mansura iz 12 veka, tačnije počela sa gradnjom 1196 godine. Zidao je 3, jednu u Sevilji Heralda, Kotubia u Marakešu i ovu. Nije završena jer je umro ismatra se da je njegovom smrću dinastija bila u opadanju moći. Na ulazu garda na konjima i kad je prođeš ukapiraš zašto i nije završena. Megalomanski poduhvat kojem ne vidiš kraj. Postavljeni i ostavljeni stubovi preneti iz Volubilisa kao svećice na torti stogodišnjaka, prave lavirint na čijem kraju nedovršen minaret ( toranj Hassan) koji je trebao biti najviši u arapskom svetu. Moderna građevina sa desne strane je mauzolej u kome su sahranjeni Muhamed V, njegov sin Hasan II i još jedan član kraljevske porodice. Malo im je opuštenija atmosfera u mauzoleju iako je krcata gardom. Sad pravac Casba, stari grad - tvrđava. Napravio ju je takođe Jakub Mansur za odbranu Medine. Karakteristična je i po tome što je u njoj počela borba za nezavisnost početkom 20 veka. Prva marokanska kriza ne izbila 1905 a druga 1912 godine. Prva je bila potencijalna kapsla za izbijanje prvog svetskog rata. Francuska i italija su se borile za maroko, koji je bio nezavistan, ali se tu uključuje nemačka. Nemci u to vreme prave moćnu armiju a ne drže kolonije po svetu pa se aktivno uključuju u borbu za kolonije. Čak je i nemački Kajzer marširao Marokom da pokaže pretenzije. Dolazi do dogovora da nemačka uzme delove srednje i Zapadne Afrike. Sam savez Atanta je dogovor britanaca i francuza oko podela sveta. 4/5 je bilo pod njihovom upravom a od toga 3/5 su držali englezi. Ostali po malo. Čak je u toj podeli i austrougarska dobila Bosnu.
Panterov skok je naziv druge krize gde opet nemci zakuvavaju i dobijaju još neke ustupke.
Realno ulazak u Casbu je prolazak kroz vremensku kapiju koja neminovno vraća u vreme nastanka same. Kazba Udaja jeiz 17. veka, s impresivnim almohadskim vratima iz 12. vijeka, koje su ulaz u andaluzijski vrt i susednu medresu u kojoj je danas Muzej umetnosti Maroka.
Uske uličice kojima se probijaju reke ljudi, glasovi uličnih prodavaca koji u konstantnoj borbi za dovlačenje pogleda turiste za svoju tezgu i gde se svaka prodaja doživljava kao pobeda u borbi gde je egzistencija porodice zavisila baš od tog suvenira, baš od te rukotvorine, od tog peciva i sladoleda. Izlazimo na veliki plato i onda...to je to...puče ispred premoćni Atlantski okean koji je ipak blagonaklon prema nama ljudima i ostavio tako lepe peščane plaže koje su prepune ljudi. Sama Casba je napravljena na ušću reke Bou Regreg u okean. Pogled koji puca na sve strane začinjen sa mirisom soli koji struji kroz telo i ostavlja specifičan miris ni nalik našem sredozemnom. Stojim na vrhu tvrđave i osećam tu moć trenutka koji je i bio pokretač gradnje svih znamenitih objekata. Sledi višesatno lutanje kroz uličice koje, kao i u Chefcheouenu su u nijansama plave boje. Tako da šetnja izgleda kao plutanje rečicima predivnih kanjončića.
Muhamed V, deda sadasnjeg kralja muhameda 6 je bio reformista..Napravio je apoteke..stadione...sigurao nezavisnost. Tokom borbe je morao da prebegne uMadagaskar zbog pokušaja atentata francuskih obaveštajaca. Bio je vođa pokreta za nezavisnost -.istilal. Vraća se u Maroko i 1955 godine proglašava nezavisnost od Francuske. Čuven je i po tome što je spasao oko 200 000 jevreja tokom 2 Svetskog rata jer nije hteo da ih šalje u logore. Preživeo je dva atentata, od koji jedan je bio dok je leteo avionom na njega je zapucala pratnja iz drugog aviona. On je uleteo u kabinu i javio drugom avionu da je pseto ubijeno i da ne pucaju više. Kad su sleteli krvavo se obračunao sa atentatorima iza kojih je stajao ministar odbrane. Važio je za diktatora ali je kontrolisano liberalizovao društvo. Umro je 1999 god. Narodnu je laknulo jer je na presto došao sadašnji kralj Muhamed 6 koji se zalaže za demokratizaciju na dobrim osnovama koje mu je otac ostavio.
Izmedju 16 i 18 veka Rabat je bio najajjači piratski grad, koji su 1627. osnovaliandaluzijski mavari koji su prebegli iz Španije. Oni osnivaju zajedničku državicu znanu kao Bou Regreg, koja je postala centar Berberskih pirata, i opasno ugrozili plovidbu uz afričku obalu i po Mediteranu. Sultan Ismail Ibn Sharif pokušao je 1672. visokim porezima, smanjiti njihov profit i tako ograničiti njihovu aktivnost, ali je tek odlučna akcija evropskih pomorskih zemalja od 1768. rezultirala plodom, tako da je ona gotovo prestala da postoji pred kraj 18. vijeka. Piratska država Bou Regreg se raspala 1818. a Rabat je postao ponovno centar piratstva, zbog toga ga je 1829. bombardovala austrijska mornarica Sarađivali sa francuskim piratima iz mesta Sen Malo i iz mesta uBretanji nedaleko od Nanta - Lorije.
Sa malim brodićima su napadali brodove iz Nanta i Marseja zloglasno čuvene istočnoindijske kompanije. Ta kompanije je razbijala države i pravila kolonije. Fora im je bila kao hoće da pregovaraju, uđu, zarobe kapetana utvrđenja i nateraju utvrđenje na predaju. Čak su i do Kariba stigli. Bili su anarhisti i radili za onog ko da lovu. Veliki njihov broj učestvovao je u bitkama i u Jadranskom moru.
Francuski gusari i berberi su prevozili robove za ameriku iz Rabata gde se nalazila jedna od pijaca robova.
Samo to saznjanje čini i ovaj grad fascinantnijim. Obilazeći trg gde su se prodavale ljudske ljušture, bez duša, koje su ostale u njihovim domovima iz kojih su, zarad profita, kao životinje izvlačeni i vođeni u predele iz kojih se nikada vratiti neće. Užas. Iz Casbe nazad ka hotelu kroz njihov Suk iliti pijacu, što bi rekli, mešovite robe. Nalik svim obiđenim do sada ali opet sa nekim posebnim šmekom. Hiljade mirisa i jarkih bolja paraju čula. Prodaje se sve i svašta, dominira koža i tekstil i naravno začini. Prodaju se ceđeni sokovi, neke smese od agave...a sa roštilja mirisi tako jaki sa nekom peivlačnom silom koja me sa sto metara dovuče do njih. Kobasica sa nekim đinđuvama i začinima para želudac. Prolazimo i kroz moderan kraj Rabata gde su nazovi kafići i restorani i naravno sve muškarci u njima. Mada ovde se negde negde vidi i žena ali u gradovima koje smo obišli ne možeš da vidiš žensko da sedi. Malo ponoćne šetnje kroz osvetljeni Rabat sa prelepim zgradama. Vreme je za krevet. Umor stiže ali lepota grada daje snagu za još malo uživanja u njemu.
