Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, otisnuo se u novu avanturu, a ovog puta o svojim pustolovinama nam piše iz Južne Amerike.
Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut između dva obilaska, sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.
Iako se za sve ekskurzije mora ustajati veoma rano to ne da ne predstavlja problem, već adrenalin koji stvara neizvesno st sa čim ćemo se sresti, šta ćemo videti budi i bez sata. 5 je ujutru a po nas stiže vodič koji nas vodi do minibusa. Današnja relacija La Montana de Siete Colores, jedno 4 sata vožnje od grada kroz prelepu dolinu Kuska. Vodič tanak sve nešto se vrzma po busu i nikako da krene sa pričom. Priroda je prelepa, putujemo dolinom kroz koju teče reka koja pravi taj proces kroz planine dajući život oranicama i stanovništvu koje se načičkalo uz nju ljubomorno je čuvajući od drugih. Na pola puta doručak u nečemu što bi rekli pod nekim tremom. Pošto je u ceni tanak da ne može tanji biti. Nakon još nekih sat i po po makadamu popesmo se na 4 800m, kroz prirodu i to kakvu, gde je bazni logor za sve buseve. Savet vodiča kako da uskladimo disanje jer se penjemo na 5 200m i polako krećemo. Pošto je uspon veliki, dugačak i naporan, svako gazi svoj tempo. Dosta je buseva stiglo u isto vreme pa požurismo da ih preteknemo da ne zaguše stazu koja se sužava u maksimalno 2 čoveka. Postoji mogućnost da se iznajme magarci za one koji ne mogu put da iznesu, od prilike 20evra u oba pravca. Put je nestvaran, idemo rubom planine sa koje se sa leve strane pruža pogled na glečere Anda. Ispod nas je drugi put kojim, u punom trku, prolaze peruanci vukući natovarene magarce gore dole, po polublatnjavoj stazi. Izabrao sam jači ritam i već osećam umor i u plućima i nogama a tek je trećina staze. Vazduh je proređen pa je disanje ubrzano a fino ga prati i ritam srca. Nepregledna "zmija" ljudi ispred ne uliva baš neku nadu da ću se brzo dokopati vrha. Branko i Petar dobro prate tako da je u društvu definitivno lakše. Duž puta dosta ljudi kojima je pozlilo i lokalni vodiči sa toki vokijima vrlo brzo obaveštavaju tako da magarci stižu da ih spuste u bazni logor.
Nimalo lak uspon al jedan lokalac, što radi sa magarcima, zastade i izvadi neku kesicu sa nekom biljkom da žvaće i podeli ostalima, pa kad vide mene u kakvom sam stanju dade malo. I od tada je bilo teško ali čini mi se malo lakše. Naletesmo na jednog lokal a koji je očito u njihovoj zajednici zadužen za dizanje morala, nosi kasetofon o vratu i prelazi turistima koji polako padaju da ih razveseli igrom. Na toj visini top osećaj!! Sam kraj puta je strašan uspon koji moraš da, uz pomoć konopca, savladaš. Duša iz nosa u pete stigla. Dišem, ma borim se za vazduh, kao singerica. Na vrhu sam al još ne mogu da dignem pogled dok ne stabilizujem organizam. Brže sam se popeo nego što sam u kondiciji i sad gusto. Sunce upeklo, duva vetar a 5 200 metara. Dadoše mi munju, biljka koju protrljaš kroz dlanove i nabiješ na nos. Auuu kakav šok, kao da je neko upalio sijalicu u podrumu, progleda za sekundu. Još 2-3 udisaja i sve je ok. Podigoh lepo pogled kad....... kad.... La Montana de Siete Colores,!!!! Ej... pa šta jo ovo... kakvo je ovo čudo? Jel ovo odgovor milionima slikara da uzalud prave i mešaju boje, da uzalud teže ka savršenoj slici? Kakva je ovo dominacija. Sedoh, što bi rekli na du.., dal od umora dal od pogleda nebitno, al sledećih 15ak minuta se ne pomeri. Larma oko mene, ne čujem,, gužva oko mene, ne osećam, samo pogled koji opija telo.... Dobro, vratih se u normalu, valjda i ovaj najsvežiji ali redak vazduh što disah do sada pomože. I sad obavezno slikanje. Pošto sam prvi stigao, a mojih ni na vidiku, hvatam okolo da me slikaju i naravno uvek je najpametnije izbor japanka. To je bre sraslo sa tehnologijom, ma ne vidi im se ni telefon ni aparat u rukama, a slikaju ko na magnetnoj rezonanci. A u vazduhu milijarde gigapixela... to se pozira ko na dodeli oskara, a vala i neka, i ja ko kuglica u nekom internacionalnom fliperu sa jedne strane brdašceta, sa kog se najlepši pogled pruža ka drugoj, odbijajući se o sve nacije sveta. Sedoh u jedno ćoše i ponovo se prepustih planini. Sunce tu blizu pa obasjalo, pa zapeklo , a ja naravno kremu za sunca ostavio u busu. Stižu i ostali, aplauz za aplauzom, realno podvig je popeći se nama koji nismo u treningu, mada ni Rampuz ne bi bolje prošao. Tu su i male peruanke koje za kintu poziraju pa napravi jednu sliku sa njima i srpsko peruanskom zastavom. Pogledah i ne verujem, one su bose. Ej napolju je na vetru malo iznad nule, a one u mokasinama. Užas. Dolazi vodič po nas a mi ko žmurke da igramo, bež onamo, bež tamo samo da nas ne vidi da možemo još koji minut ove lepote da ukrademo. Spuštanje je već mnogo lakše tako da protiče u sređivanju utisaka. Svi smo očarani lepotom planine. Boju daju razni minerali, ima ih 7 vrsta. Zapamtio sam silicijum i nešto sa kalcijum karbonatom, tako da na njoj nikada ništa ne raste. Božanstveno. Čak i zimi su tu jaki vetrovi tako da se sneg ne zadržava.
Kako samo trče lokalci sa magarićima, kao da im život zavisi od još jedne ture do vrha, a mi i nizbrdo sa dušom u nosu. Sad već ne vuče vrh pa pravimo pauze da bi uživali i u pogledu na glečer, večni sneg Anda. Povratak u Kusko je u tišini utisaka koje sređuje o još jednim obilaskom kuska, sa pokušajem kupovine džempera od dlake alpake, ali uzalud, ovde sam najviši u celom gradu.
