Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, otisnuo se u novu avanturu, a ovog puta o svojim pustolovinama nam piše iz Južne Amerike.
Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut između dva obilaska, sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.
Iako let od Santyaga do Buenos Ariesa nije dug, prebacih se odmah po uzletanju na prazno mesto pored izlaza za slučaj opasnosti. Da častim malo noge i opružim ih koliko su duge. Nešto me stjuardesa zagleda jer na njenom spisku je to mesto prazno ali 2, 3 osmeha rešiše taj problem. Let miran i taman dok prođe prva dremka eto nas u laganom spuštanju ka aerodromu. Grad koji se nazire kroz prozor namami osmeh na lice. Ej bato moj, Buenos Aries. Argentina. Zemlja po meni prepoznatljiva po njemu, kralju magične igre, ikoni mog detinjstva Diegu Armandu Maradoni. Prolaze kroz glavu lucidni potezi, niže se cela engleska odbrana i naravno "Božje ruke" koja je osvetila sve patnje koje su englezi ostavili za sobom na ovim prostorima. Zemlja tanga, gaučosa, pampe, najlepše govedine, Boke juniors, košarke, Borhesa, Evite Peron...... Čekaj pa mi već pola sata letimo nad gradom a nigde aerodroma, a kako i da ga bude kad je BA grad od nezvaničnih 5 miliona ljudi a sa okolinom 15.5 miliona. Napokon slećem, ponovne kontrole i naravno pečat Argentine u pasošu. Napolju takva milina, jedno 27-28°C, vrh. Pakovanje u bus i pravac hotel. Realno novi prizori, nova saznanja a memorija puna ne može u nju ni godina osnivanja da stane. Dešavaju se takvi momenti ali na sreću brzo prođu. Kao da sledeći bljesak neke građevine, ili neki podatak, ili glasnost ulica otvori neku skrivenu memoriju da slučajno nešto ne ostane neupamćeno.
Ciudad Autonomna de Buenos Aries iliti u prošlosti Ciudad de la Santisima Trinidad y Puerto de Santa Maria del Buen Arie. Alo bre, pa šta fali Niš ?!?!? Gradu je dao ime kapelan Mendozine ekspediciju 1536 godine, kada su i osnovali grad, po svetilištu Nostra Signora di Bonaria u Kaljariju na Sardiniji. Kralj Alfons IV od Aragene ga je izgradio na brdu iznad Kaljarija, Colle di Bonaria ( Bonaria - dobar vazduh). Samim tim Buenos Aries (BA), i znači, dobar, čist vazduh. Napravljen je na ušću reke La Plata u Atlantski okean i samo područje je vrlo vetrovito tako da ima smisla dati ovakav naziv. Stižemo pred hotel, top mesto, u samom centru, u najlepšoj ulici, alias Knez Mihailova. Smeštamo se, soba kanal al kupatilo i više nego dobro tako da ne može i top lokacija i top smeštaj. E sad ono što daje ludilo dolasku u BA je da su pre neku godinu momak i devojka iz BA, Marcela i Ezequil obilazili puteve komunizma bivše Jugoslavija i kad su bili u Užicu svrate u Makamaru, kafić koji drži Branko i tu se upoznaju, a Branko, srpski domaćin to lepo nahrani, napoji i da ključ od stana da prespavaju kod njega i oni kad su odlazili kažu Branku da im se javi ako ga nekad put nanese na ovu stranu. Šta ti je život?!?! Tako da sve vreme našeg putovanja smo u kontaktu sa Marcelom koju upoznah na recepciji hotela jer je odmah dojurila da se vidi sa Brankom. Grljenje, ljubljenje i pravac u obilazak grada. Idemo i sve nešto kao pričamo a u stvari osmesi se ne skidaju sa lica. Stigosmo do Plaza de Mayo i ukradosmo malo istorije od Marcele. Objasni malo trg, predsednička palatu, katedralu..naravno kreće slikanje i oduševljenje kad izvadih zastavu Kragujevac - Argentina. Oduševljenje i sa naše strane kad priupita dal smo gladni. Rešila je da nas odvede na neki poznati pijac koji ima dosta restorana da probamo specijalitet Chorypan. Kao da smo naručili. Šetnja je kroz stari deo centra i ne sa tako visokim zgradama ali sa mnogo restorana i kafića. Stigli smo do pijace a ono nimalo sličnosti sa viđenim do sada na putovanju. Sve sređeno, skockano, restorančići boli glava. Zakucasmo se za taj u centru i naručismo po pivo i chorypan. Recimo hlebić kao za hot dog a unutra polovljena kobasica sa nekim prilozima. Znači prste da poližeš. Uz pivo vrhunski delikates. Pojeo bi 10 komada al kad videh da 3 komada i 3 piva 15 evra, a drugi plaća, ostadosmo na tom jednom. Ezequil je na poslu, pa čekamo njega da idemo na večeru. 19h je i pijacu zatvaraju tako da krenusmo u šetnju i naletesmo na predivan trg sa nekom baštom od starih stolova i stolica gde stariji ljudi sviraju i igraju tango. Kao što kod nas se igraju šah i karte ovde je tango osnov života. Sedosmo na neku ogradu, zapalismo po cigaru i uživasmo malo. Nastavimo dalje sa šetnjom i naletesmo, naravno, na šta drugo u Južnoj Americi, nego na demonstracije!!! I to još lupaju u šerpe i lonce i duvaju u pištaljke. Daj bre majstoru šerpu da vidiš kako se završava posao. Slikamo se sa ljudima, opet hit naša zastava i dok pravimo jednu sliku digoh 2 prsta (victory) kad se Marcela oduševi. Ona pripada pokretu Peronovci koji poštuju lik i delo Evite Peron. Čak ima i u torbi skrivenu zelenu zastavu koju nose. U Južnoj Americi nažalost, propali su svi levičarski pokreti, tj SAD je uz pomoć sankcija i lokalnih tajkuna uspela da povrati svoj uticaj u skoro svim zemljama dovodeći marionete, koji čak nisu ni kroz izbore prošli na vlast. Ostala Bolivija, Kuba i Vanecuela. Sad krenuli i na to.
U jednom kafiću sa kubanskom muzikom sačekasmo Ezequila i pravac na tradicionalno roštiljsko meso. Restoran top. Stari al prelep, sa dušom a sad i Dušanom. U Argentini je specijalitet četvrt teleta koje se dimi na roštilju i onda ti priđeš i pokažeš koji ćeš deo i oni ga iseku i bace na roštilj. E sad hoće domaćini da se pokažu i krenuše da naručuju od svega po malo. Sad oni objašnjavaju konobaru a ovaj u fazonu da se ne pretera. Krenuše kao neki vozić ali ko Ćira... Samo kod nas u Srbiji su porcije ko da sutra nećeš da dočekaš, ko da si od malena trpeo i sad bi da naplatiš..to bre normalan svet, pojede malo i ode da spava a ne ko ja ubijem se od hrane i onda celu noć sanjam neke partizane da me jure. Predivno veče sa predivnim ljudima. Saznadoh po čemu je BA jedinstven, šta krasi duh grada, kolike su plate, ko je za Boku ko za River, kakva se muzika sluša... Reč po reč i nas polako stiže umor a i oni sutra rade. Tu je negde oko ponoći. A za kraj prava poslastica. Ezequil ima kamione koji je pozadi otvoren za tovarni deo. On vozi a pozadi Marcela, Branko i Ja kroz polupuste ulice BA. Auuuuu svaka dlaka stoji mirno ko na počasnoj straži. Ej... 18 januar 2019 a mi u kamionetu noću se vozamo i razgledamo grad i to kakav grad - grandiozni BA.....
