Ćuretove pustolovine: MOJA JUŽNA AMERIKA (Jedanaesti deo)

Nedelja, 24 Februar 2019 15:00Autor: Dušan Đurić Ćure

Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, otisnuo se u novu avanturu, a ovog puta o svojim pustolovinama nam piše iz Južne Amerike.

Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut između dva obilaska, sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.

Magični Valparaisu, jednim istorijski trenutkom i prestonica Čilea koja je uspela da zadrži "samo" zasedanje Skupštine a sve ostale nadležnosti su prenešene u Santyago. Eto lepe ideje da Kragujevac povrati davno otet sjaj prestonice i državnosti Srbije. Ako je tako aj polako na put. Hvatamo metro do autobuske i odatle dva sata do Valparaisa. A ponele se i kupaćeee, mora da se svrati do Vinja del Mar na jedno kupanje u Pacifiku.

Valparaiso je najznačajniji kulturni centar Čilea i grad u kome su, između ostalih rođeni,: Salvador Aljende i Augusto Pinoče a živeo je i Pablo Neruda. Kakva kombinacija!! Pre dolaska španaca, tj Huana de Savedra 1536 godine ovo je područje naseljavao narad Čangos. Sam grad je osnovan 1536 godine i bio je meta gusarskih brodova često. Čak ga je i čuveni Fransis Drejk napao i opljačkao 5 decembra 1578 godine. 

Put do grada je klasičan što bi mi evropljani rekli, mediteranski i ne razlikuje se od prilazaka gradovima na grčkim obalama. Tu i tamo naiđe neko divlje naselje koje podseti gde smo. Očekivao bi čovek autobusku da puca, ipak je to drugi po veličini grad kad ono da se i ova naša, što je nemamo, ne postidi mnogo. Malo se ulaže u Južnoj Americi na luksuz. Ne mogu da se otrgnem osećaju da njih to i ne zanima mnogo. Evo Čile je bogata država i šta je za nju da napravi stanicu ali jednostavno ta stanica vrši svoju svrhu i zašto bi ona sad bila poput umetničkog dela kad jednostavno nema potrebe za tim. Krećemo glavnom ulicom koja spaja stanicu sa jednom od katedrala i jednim od trgova, pošto ima više i jednih i drugih. Ulica klasična južnoameričja pomalo neuredna, živa, trgovačka i išarana muralima. Na sred ulice se prodaju očišćene ribe koja ovde zauzima dominantno mesto u ishrani, naravno pored čuvenih sendviča. Građevine pokazuju da je grad nekada bio moćan ali njihove fasade da je sada samo na papiru jak. Da nema murala koji su vrhunski malo bih se i razočarao ali oni daju takvu živost građevina a da je to čudo. Stigosmo na trg, gde se raspita kod jedne policajce kako da dođemo do čuvene kuće u kojoj je živeo Neruda. Pokaza na vrh brda gde mi ubi u momentu volju za obilaskom al ajde polako. Uspon junački i nije ni čudo što u gradu ima dosta uspinjača al za ovu kuću ne. Obeležje grada su i uske kaldrmisane ulice kojima se penjemo. Uspon je stvarno veliki i pauze su česte ali se sve isplatilo kad se popesmo na vidikovac sa koga puca pogled na grad. Tek sada se mogu shvatiti dimenzije grada i videti zašto je bio uz San Francisko, pre izgradnje Panamskog kanala najvažnija luka zapadne obale Amerike. Kako je lepo kada grad ima more, čak i reku. Malo se isfotkasmo i krenusmo da silazimo jednom od uličica, prateći kartu koja definitivno nema veze sa stanjem na terenu pa tako i umesto da prođemo putem kojim smo hteli zagubismo se u lavirintu uličica, što se pokaza kao odličan promašaj jer prođosmo pored tako lepih a kulturno različitih kuća, čije su stilove gradnje doneli Mnogi Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani.... Tako i nailazimo na restorane iz pomenutih zemalja začinjene južnoameričkim. Već se lepo ogladnelo i realno počinjemo da njuška o u koji da svratimo. 6 ljudi 6 ćudi ali nakon neuspelih pokušaja odabrasmo jedan po starom dobrom receptu - gde svi lokalci tu i mi. Branko i Ja uzesmo neko njihovo tradicionalne brzo jelo: na gomili pomfrita parčići mesa i kobasice. Jako i kalorično ko zemlja al uz litar Esquda progurasmo smo ga. Sad je već lakše obilaziti grad koji je najveći procvat doživeo u periodu od 1850–1860 godine kada su u gradu otvorene prva banka i berza i kada je napravljena pruga koja ga je spojila sa Santyagom. Gde i dalje izlaze novine El Mercurio de Valparaiso iz 1827 godine koje su najstariji aktivni list na španskom govornom području. Dođosmo na centralni trg i tu prozujasmo malo al već polako mora da se kreće na kupanje. Uhvatila nervoza sve da se bućnu. Dok polako krećemo ka ulici do mora kuda prolaze busevi do plaže uletoh u jednu prodavnicu i kupih lokalnu igru sa kockicama i štapićima koji se izvlače, đenga, koju još od Perua jurim i nikako da nahvatam. Uletesmo u bus i polako uz obalu Tihog okeana ka plaži. Uze malo da zaluđuju vozača čisto da ubijemo vreme i on me prebaci na sedište pored njega tako da se ispričamo ko ljudi a niti ja španskog niti on engleskog. Izađosmo kod Radisona tu je top plaža a i ima tuševa. Ne vredi bez njih jer ako ne skinem so posle kupanja nema šanse majcu da obučem. Nakon slikanja pored cvetnog sata pređosmo ulicu da za odemo u pesak. Plaža prepuna i već u trku se presvukoh. Sunce ubija pa zastadoh da namažem piz bun koji vučem sve vreme pa je red i da ga upotrebim. Talasi ubiše pa spasioci ne daju u duboko al ajde malo da se otisnem, kad u pravu su. I na Tihom i na Atlantskom su mnogo jači nego na one što smo navikli. A i voda na ivici da može da se kupa. Ej Tihi okean.... Što bi rekli ko malo dete. Skači tamo Skači ovamo, pa malo fudbala sa nekim klince i vreme prolete. Tuširanje se plaća i odvedoše me u neke ekstra kabine tako da i više nego zadovoljan uslugom. Vreme da se krene nazad i uhvatimo bus do glavne stanice al se pogubismo na njoj tako da ulete smo u njega u poslednji čas. Do Santyaga svi u blagoj komi jer ritam ubija tako da iskoristi smo za odmor. Pošto je zadnja noć u gradu Branko i Ja krenusmo da još jednom, do kasnih sati išpartamo čudesni Santyago. Ponovo obnovimo sve ulice i zakucasmo se u studentsko delu, koji vri uveče na po još neki Signal da popijemo. Vraćamo se u hotel sa konstatacijom da je ovo grad koji ima tako dobru energiju, koja krasi celu Južnu Ameriku, da te jednostavno kupi za sva vremena. 

Buđenje, brzi doručak i poslednja jutarnja šetnja pre odlaska na aerodrom. Santyago grad koji moraš da zavoli posle 4 dana provedena u njemu, grad koji je i istorijski povezan sa nama preko Colo Colo kluba, grad gde su revolucije i diktature kao nokat i meso, gde socijalna pravda dobija svoj smisao, gde dok je kod nas sneg i minus 10 ti u papučama na plaži...

Galerija slika

Najnovije vesti iz ove kategorije