Ćuretove pustolovine: MOJA JUŽNA AMERIKA (Trinaesti deo)

Nedelja, 10 Mart 2019 14:30Autor: Dušan Đurić Ćure

Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, otisnuo se u novu avanturu, a ovog puta o svojim pustolovinama nam piše iz Južne Amerike.

Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut između dva obilaska, sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.

Dešava mi se na putovanjima da me grad na prvu pukne i kupi nekom energijom koja u meni probudi neki mir, a ujedno ostavi u stomaku još nekog leptira. Budim se sa prvim zracima Sunca i užurbano se sređujem za doručak. Silazim u restoran a doručak taman onakav da izgura do ručka. Realno trebalo bi ovo sporije malo ali leptirići sve nemirniji tako da zadnji zalogaj žvaćem na izlazim vratima. Danas je Krstovdan i plan je da se prvo ode do naše pravoslavni crkve, ali nam Marcela objasni da je bolje da prvo kupimo kartu ta Buqebus, feribot za Montevideo, da osiguramo odlazak pa da onda krenemo dalje. Rečeno učinjeno. Izlazak iz hotela je pravo u pešačku zonu tako da odmah krećemo da se uigravamo sa ritmom grada. Prava ona južnoamerička creva kojom dominiraju dileri deviza koji po 100 puta u minutu izgovore "Cambio" tako da u zezaju pričamo da nam je hostel u Cambio ulici. Upadam u predstavništvo Buqebus u Via Cordobi i od početnih nema karata za sutra stigosmo do 2 na sniženju. Što bi rekli "samo" 70$. I sad pravac u crkvu. Poprilično je udaljena ali dal ima nešto lepše nego po vrhunski sunčanom danu istabanati deo BA. Put nas vodi pored jedne od većih znamenitosti, obeliska na prelepoj aveniji. Grad je prezelen, svaka ulica u hladu od drveća po kome se vidi da se ogroman trud ulaže u njihovo održavanje. A trotoari i ulice u top, top stanju. Pešačimo skoro sat vremena a svuda je tako uređeno da je milina ići ulicama. Avenija u fazonu Barselonine, sa ogromnim šetalištem između kroz koji ide nadzemnim bus metro kao Busrapido u Riu. Ove su nam ulice poznate od sinoć je vožnje ali drugačije je kada ih ishodaš. Na zidu od ogromne centralne zgrade u ulici, vidljive kilometrima je lik Evite Peron napravljen od metalne konstrukcije kao Čeov i Kamilov u Havani. Nakon dobrih 2 sata peške naiđosmo na uličicu u kojoj je naša crkva. Smeštena međ ostalim zgradama pa je možeš videti tek kada joj blizu prođeš. Kapija zaključana ali kroz nju videsmo mati Lidiju koja priđe i otvori je. Danas je Bogojavljenje i u crkvi je svečano. Kada ču odakle smo bi joj veoma milo i odmah nas uvede u pomoćne prostorije gde nas posluži rakijiicom, napokon, ratlukom i vodom. Tu je i naš sveštenik koji razgovara sa argentinkom koja je uzela pravoslavni veru. Inače ovde je sedište episkopa južnoameričkog ali je on na putu. Neće mati da pusti bez ručka tako da provedosmo prelepih sat vremena u priči o nečemu što me baš opušta. A i napokon pojedosmo supu sa domaćim rezancima. Rkva je zaključana jer kvart nije baš najbezbedniji pa mi dadoše ključ da otključam i uđem unutra. Branko zamnom. Uđosmo u crkvu, popis o malo bogojabljanske vodice, pomolismo se, upalismo sveće i ostavimo neki pezos za kalendare pola španski pola srpski. Zahvalimo se na gostoprimstvu i polako krenusmo u najveći mogući kontrast - La Bocu. Dođosmo do neke velike autobuske okretnice i naravno ne naiđosmo nikog da govori engleski ali nekako objasnismo da hoćemo na Bombonjeru a oni nama da uhvatimo bus broj 56. Ulećemo u njega kad ono sistem bus plus. Moraš da imaš karticu za čekiranje. Međutim vozač kad vide da smo u Bokinim majicama stavi nas pored njega i pokaza tetovažu Boke juniors. Ubi se čovek objašnjavajući nam na španskom a mi mu osmesi a izodobravasmo sve što je rekao. Siđosmo na nekoj stanici odakle videsmo hram fudbala. Posle Marakane najpoznatiji stadion. Inače klub Boca juniors je osnovala 1905 godine grupa grčkih i italijanskih (iz Đenove) dečaka u kući Estebana Balieta. 1913 ulazi u prvu ligu jer se te godine liga povećava sa 6 na 15 klubova. Ušao i nikada izašao. Ostaće upamćena 1925 godina po prvom gostovanju u Evropi gde su odigrali 19 utakmica a 15 pobedili. Zbog toga dobija nadimak Šampion časti. Klub se seljakao po raznim stadionima da bi, konačno, od 1938 do 1940 napravio ovaj stadion, La Bombonera, Čokolada kutija. Sve ostalo je strašna istorija kluba. Ne najtrofejnijeg ali kluba sa najvatrenijim navijačima na svetu. Drugi ih pogrdno nazivaju Los Bosteros što znači konjski gnoj jer je na mestu gde je bio stadio bila ciglana gde su konji radili. Pogrdan naziv je ponosan za njih. Najpoznatiji i najopasniji grupa je La 12 iliti dvanaesti igrač. Ime je dobila 1925 godine kada je Viktoriano Cafarena bogati biznismen finansirao deo turneje po evropi i tako od naroda nazvan dvanaesti igrač. Stadion u bojama kluba, ustvari celo naselje je u plavo belim bojama. Svuda su zastave Boke. Na glavnom ulazu gužva čeka se red za turu obilaska stadiona. Uplati smo i krenusmo. Prvo kroz trofejnu salu i multimedijalni deo i onda izađosmo na stadion. Ej i to na koji stadion. Doživeh i to. Krenuo adrenalin da pršti. Gledam u najčuveniju tribinu, broj 12. Zamišljam kako je za vreme utakmice. Stadion manji, negde oko 45 000 gledalaca ali nabijena publika do samoga terena. Kako li je kad zagrmi, kako li je kad se da go Riveru? Moraće i to jednom u životu da se doživi. Priđoh do ograde i dodirnih tu travu na kojoj je pisana istorija fudbala. Islikasmo se, isfilmovasmo se i već te zovu, prošlo je 2 sata stiže druga tura. Izlazim sa stadiona a sa terena Maradona i Rikelme mašu. Pogledam ka njima i izusti, vratiću se, vratiću se protiv Rivera da doživim pobedu, da doživim vaš način. Kupovina, majci, suvenira i pravac srce La Boke. Kraj je nestvaran, svaka ali svaka kuća ima neko obeležje kluba, prosto neverovatno. Boka je klub siromašnih a River aristokratije, isto kao u Madrid Atletiko i Real. Prelepe su zgrade, prešarene, ulice koje se slivaju ka centralnom delu uz zaliv, najpoznatijoj turističko destinaciji. Kvart prepun restorana, kafića gde se za turiste igra i svira tango. Tango više od muzike, tango kojim svakim pokretom prepinim naboja, emocija se pokazuje ta strastveno Južne Amerike. Svuda je muzika a krajem dominira zgrada u kojoj je čuveni restoran Gamito. Jednostavno svi idemo ulicama u ritmu tanga. Nestvarno. Toliko živo da ne možeš da ne zastane i prepusti se. Na keju klinci, navijača grupa koja bubnjevima daje ritam gradu. Vratimo se u krug po ko zna koji put i punimo se energijom koja je svojstvena samo za ovaj deo sveta. Sati prolaze a misliš minuti. Krenemo nazad pa opet zalomimo još malo. Polako i veče prilazi a Branko i Ja krećemo peške do hotela. Još nekih sat i po kroz čarobni Buenos.

Galerija slika

Najnovije vesti iz ove kategorije