Ćuretove pustolovine: MOJA KINA tokom Svetskog prvenstva u košarci (Šesti deo)

Nedelja, 06 Oktobar 2019 13:00Autor: Dušan Đurić Ćure

Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, otisnuo se u novu avanturu, a ovog puta o svojim pustolovinama nam piše iz Kine, gde je pratio našu selekciju tokom Svetskog prvenstva u košarci.

Kao i na dosadašnjim putovanjima, Ćure piše u dahu, kad "ugrabi" koji minut, obično sa mobilnog telefona, pa vam se unapred izvinjava na greškama. U celosti i verodostojno vam prenosimo njegov putopis.

Put ka železničkoj stanici u Wuhanu izaziva neko treperenje jer danas ću se, napokon, sresti sa njegovim veličanstvom Šangajom. Grad o kome sam se toliko naslušao, video ga na brdu slika i filmova, grad koji se definitivno pozicionirao kao jedan od vodećih, ako ne i vodeći Azijski grad. Stanica u Wuhanu je malo čudo, jer sa njenih 40tak terminala polaze vozovi, i akda pogledam na displej ukapiram da u svakom minutu, a nekada i po dva voza u minutu polaze sa stanice. Put ka Šangaju je kroz drugačiji predeo nego na relaciji Gvandžo Wuhan. Dok su predhodno guste šume i jaka vegatecija karaktrerisale područja kroz koja smo prolazili sada su ravničarskiji predeli sa više urbanih naselja kroz koja prolazimo. Naravno voz i dalje neprimetno klizi po šinama brzinom od 350 km/h. Neki gradovi za koje nikada nisam čuo već čitam sa displeja na stanicama, su višemilionski gradovi, kojima dominiraju unificirana naelja i zgrade i koji definitivno više idu u vis nego u širinu.  

Ulazak u Šangajsku železničku stanicu, koja se nalazi spojena sa aerodrom je ulazak u mali grad. Desetine perona, reke ljudi koji cirkulišu koridorima za povezivanje perona su fascinantne za gledanje. Iako ogromne količine ljudi cirkulišu upečatljivo je da je sve to tako savršeno organizovano, da jednostavno nigde ne dolazi do zastoja. Naravno ponovo pasoška kontrola, navikli smo se na to jer u Kini ni u muzej, ni na utakmicu, ni u voz ne možeš da uđeš bez pasoške kontrole. Jednih pola sata pešaka do terminala gde hvatamo metro i pravag centar Šangaja u hotel. Milan nam lepo objasnio šta i kako tako da imamo sreću da ne presedamo već jednom linijom stižemo do hotela. Smeštaj, na slikama vasionski brod a u stvarnosti vrlo mršavo, tako da se ne i cimali da ga menjamo sad, dogovoatramo na recepsciji da ćemo sutra promeniti hotel. Ubacili stvari i pravac da se nađemo sa Markom, koji radi u Šangaju da se ispričamo i naravno da pojedemo nešto. Hotel nam je naslonjen na Bund tako da šetajući ka metrou vidimo TV toranja, Šangajsku kulu i ostale zgrade po kojima je Šangaj poznat. Izađosmo na dogovoreno mesto Kod budističkog hrama i tržnog centra. Sama stanica metroa je u šoping molu tako da ulazeći i izlazeći iz metroa morate proći kroz njega. Svuda butici, restorani sa hranom, jedinstveno iskustvo koje do sada nigde u svetu nisam doživeo. Prodaju neke kao pogačice punjene ili kozicama ili teletinom. Uzeli bi po dve ali sve na kineskom piše. Zamolih jednu studentkinju da mi objasni šta je to i kako i ona se potrudi kao da joj došla familija iz Srbije. Red duži pa malo proćaskasmo i saznah da je jedan od najvećih univerziteta ovde ali da studenti iz drugog dela Kine imaju problem sa studiranjem jer se ovde govori neki pecijalan dijalekt mandarinskog jezika koji je toliko različit da ga ostalin teško razumeju, a kada pišu isto pišu. Znači učenje iz knjiga je normalno jer svi isto pišu ali praćenje predavanja nije jer ga totalno drugačije izgovaraju. Dok ga čekamo prošetasmo se kroz jedan parkić i eto ga Marko stiže. Naravno sva komunikacija ide preko wechata i najbinija stvar kada se putuje negde da telefon bude sa 2 kartice, tako da se kupi domaća kartica koja ima samo internet i onda funkcioniše normalno telefon. Naročito u Kini jer ovo je narod koji živi u aplikacijama.

Glad već dobro uhvatila tako da odmah zabadamo u restoran u okviru tržnog centra i naručujemo neku pačetinu i još neke specijalitete. Veoma ukusna hrana. Malo se ispričasmo sa Markom i krenusmo u Nanjing ulicu, glavnu žilu kucavicu Šangaja koja se proteže od People skvera sve do Bunda. Izađosmo iz metroa na njen početak i kako prilazimo površini tako počinju da se prikazuju zgrade koje oivičavaju ulicu. Eeee, to je to, to je onaj Šangaj koji sam zamišljao. Prepuna ulica gde na svakoj zgrai visi led ekran veličine zgrade. Blještavilo modernog doba. Hiljade reklama koje svake sekunde odvlače pažnju da se lepo izgasismo sa svima. A nož prelepa, negde oko 25 stepeni sa podnošljivom vlažnošću. Jedna ulica, žila kucavica grada koji zvanično ima oko 24.5 miliona stanovnika. A nezvanično kažu da je blizu 30 miliona....Ej jedna i po Jugoslavija....4 Srbije....Pola Engleske, Italije...

Prilazimo Bundu i uzbuđenje raste. Velika ulica odvaja bund od stambenog dela. Kako nailazimo tako i vidim da su zgrade koje se oslanjaju na šetalište reke Jangce stare kolonijalne zgrade i kad dođosmo do same ulice sa leve i desne strane su, da kežem evropske zgrade, prelepe rekao bih iz polovine devetnaestog veka. Jedna sa desne starne original naša savezna skupština u Beogradu. Prelazimo ulicu, penjemo se nekih 30tak stepenika, izlazimo na šetalište i bam.. jedan od najpoznatijih pogleda u moderna ljudska dostugnuća. Pogled na drugui stranu reke,gde kao najlepši ukras, najlepše novogodišnje jelke dominira televizijski toranj. Boje, tj osvetljenje se menja na svakih nekoliko minuta, najskladnije boje prave najblistaviji odraz, kako u našim očima tako i na površini reke. Pored Šangajska kula i još nekoliko preprevisokih zgrada koje pokazuju moć jedne nacije...Šangajski Bund...svuda poznat isvuda cenjen. Veliki je žamor..mnogo ljudi prolazi..hiljade bliceva..a ja nit vidim niti čujem...pogledom ga urezujem u pamćenje, hoću da ovaj pogled zanavek u njemu ostane, da kada poželim mu se vratim. Osećaj za vreme je izgubljen jer samo što sam pogledao..ma ni minut dva eto Marka i Veljka da me cimaju jer se oni lepo ispričaše čekajući me petnestak minuta. Zajedno se prošetasmo, naravno sa teškom teorijom kako sutra Protiv Argentinaca, dok na sve strane čuješ srpski jezik. Mnogo nas je kupilo karte za Šangaj nadajući se da se ćemo pobediti Španiju i igrati četvrtfinale ovde, ali nažalost reprezenatcija se vratila u Donguan, tj u Gvandžo. Šetnju prekida Đura jer zove da dođemo u diskoteku Klub Rouge na nekom poslednjem spratu zgrade koja se naslanja na šetalište. Moramo do hotela da se presvučemo i ponovo nazad. Sprat poslednji, što bi neko reko 60 i neki. Pokuša da nas izvaćari taksista, isto po fazonu nije uključio taksimetar nego odokativno, al prijatelju, neće to baš proći tako. Sve je to napravljeno da te odmah fascinira. Recepsija za klub, hostese lepe da ne mogu lepše da vide, vozač lifta... sve baš kao u svakoj komunističkoj zemlji. Izlazimo iz lifta i ulazimo u klub koji je pola zatvoren a pola ogromna bašta sa pogledom na Bund i zgrade. Da, da... sa pogledom na čudo. Muzika svetska i spoj ljudi iz celoga sveta. Opet naših dosta, samo se pitam šta bi bilo da igramo u Šangaju. Đura uzeo separe baš onaj što gleda gde treba da gleda. A okolo na svim zgradama, na vrhu, jarbol sa kineskom zastavom osvetljen. Premoćno to izgleda, ali premoćno. Žurka se otegnu do kasno u noć....

Galerija slika

Najnovije vesti iz ove kategorije