Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao veliki ljubitelj putovanja, poseti je Rusiji, gde se u toku njegovog boravka održavalo i Svetsko fudbalsko prvenstvo. Svoje utiske, kao i tokom ranijih putovanja, Ćure deli sa nama.
U celosti i verodostojno vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on vam se unapred izvinjava na greškama.
Dok voz lagano ulazi u jednu od železničkih stanica Moskve putnici se užurbano pakuju i prave red ka izlaznim vratima vagona. Putovanje je spustilo adrenalin na neke normalnije granice ali počinjem polako da osećam one leptire koji prepoznaju šta donosi susret, upoznavanje sa gradom koji je kroz istoriju predstavljao simbol nepokornosti, neosvojivosti, bedem odbrane onih pravih vrednosti kojih je toliko malo u vremenu u kome živimo. Nedosanjan san svih osvajača, čelični grad na kome su se srušili snovi svog imperijalističkog sveta.
Domaćin malo kasni pa mu krećemo u susret čuvenim metroom koji nas je kupio ulaskom u prvu njegovu stanicu, gde spuštajući se pokretnim stepenicama uđosmo u tunele prepune predivnih murala i skulptura kojima bi se dičili mnogi svetski muzeji. Moskovski metro, najsavršeniji metro na svetu zbog svog prstenastog oblika, koji je sve samo ne mesto za prevoz putnika. Pogled zamrznut na vrhunskim umetničkim delima koja se ogledaju i u najsitnijim detaljima kao što su lampe ili rukohvati. Moć jednog naroda dostupna svima. Kijevska stanica, jedno od glavnih čvorišta je mesto gde izlazimo i gde nas Milan dočekuje i vozi do našeg stana koji je tik uz Ambasadu Srbije. Mosfiljmskaja ulica. Plan da obiđemo grad je u nastajanju osuđen na propast jer se zakucasmo samo tako.
Ustajanje, najbrže spremanje i pravac Crveni trg. Busom od stana do kijevske stanice gde se raspitasmo kako dalje, naravno odmah volonteri kojih na hiljade ima počeše da nam objašnjavaju kako metroom i više nego ih začudi moj predlog da nam na karti pokažu a mi ćemo lagano peške. U neverici da je to pametno, jer ima oko 10km do centra, objasniše i malo mi ubiše onaj moj sportski, nesalomivi duh...pa kakav utisak ostavljamo kad je desetka, po njima ne premostiva za nas. Odmah preko mosta reke Moskva i pravac Arbatska ulica, tj stara Arbatska ulica, žila kucavica Moskve. Ogromno šetalište, popločano, zatvoreno za saobraćaj, prepuno restorana, butika, raznolikih radnji, sa nebrojanim muzičarima i slikarima koji daju kosmopolitski šmek. Prelepa, koju na kraju vrhovi Kremlja krunišu najlepšom dijademom koju je ljudska ruka napravila. Magnetizam Kremlja združen sa zvucima ritma uličnih svirača ubrzava korake. Realno, o svemu možeš da pročitaš, sve na slikama da vidiš ali pogled ne može ništa, ali ništa da zameni. Napokon predamnom se pojavljuje Njegovo veličanstvo Kremlj. Okružen Crvenim trgom, rekom Moskvom i Aleksandrovom baštom predstavlja centar, tj epicentar Moskve. Pretrčavam ulicu, ono sve jednosmerne sa po šest traka i put me navodi u baštu. Prepuna zelenila i magičnih cvetnih boja u kojoj se stapaju boje dresova i zastava mnogobrojnih navijača. Prolazim pored večnog plamena, kroz detektore za metal i lagano preskačem uzbrdicu iza koje se pojavljuje Crveni trg. Красная площадь. Ogroman...ogroman..Na njemu osinjak ljudi i mali fan fest za zanimaciju navijača. Pravac, a kuda drugde nego ka hramu Vasilija Blaženog. Prolazim pored Lenjinovog mauzoleja, koji inače radi do 13 sati ali iskreno ne pada mi na pamet da uđem. Hiljade ljudi koji se guraju da bi ugrabili samo sekund za sliku pred hramom jer on je...on je...recimo...mislim.. Gledam i shvatam zašto je Ivan Grozni, koji je napravio od 1555 do 1561 godine u čast osvajanja Kazanskog kanata iznad groba sveca Vasilija Blaženog, oslepeo neimara Postnika Jakovljeva da ovaj ne bi napravio još jednu ovakve lepote. Pomeram se desno na travnjak uspravljen o zidinu Kremlja i ležem ostavljajući pogled na hramu. Žamor je ogroman, realno svi veseli i sretni što su deo svetskog prvenstva i to još na ovakvom mestu. Misli lutaju i ne mogu a da ne zamislim kako li ovde gruva z 9 maj Dan pobede nad fašizmom. Kakva li je to sila, kolika li je to veličanstvenost kada je pun vojske i raznoh oružja. Još samo u Moskvi se održava parada jer je Evropska Unija taj dan proglasila za Dan Evrope pokušavajući da sakrije užase i sramotu njene vodeće zemlje Nemačke. Zahvaljunući Rusiji ta sramora će uvek biti spominjana jer tako mora. Oprostiti uvek ali zaboraviti nikada.Naravno dosta ljudi prilazi da se slika sa zastavom Kragujevac - Rusija jer im je zanimljiva. Prvo obilazimo, a šta bi drugo, hram Hrista Spasitelja. Ponovo kroz park i taman da pređemo ulicu sa desne strane se pojavi velelepni spomenik Knezu Vladimiru koji je na vlast dosao 980 godine pobedom nad bratom Jaropolkom. Odmah iznad Kijeva podiže statue paganskih bogova.. Na svetsku scenu stupa kada na zahtev Vizantijskog cara Vasilija II šalje 6 000 vojnika da mu pomogne u građanskom ratu a zauzvrat mu obecana ruka careve sestre Ane ali i pod uslovom da Vladimir i njegov narod pređu u hrišćanstvo.. Vasilije II lobeđuje al ne šalje sestru i onda Vladimir napadne i osvoji Krim. Sestra stiže i nakon venčanja on ruši sve paganske statue i pokrštava sebe i ceo svoj narod. Utvrđuje veru i radi na obrazovanju. Spomenik je ogroman, naravno kao sve u Moskvi, i uklopljen kao da svojom grandioznošću čuva Kremlj.
Odatle u hram Hrista spasitelja. Prilazimo mu kroz park sa zadnje strane kojim dominira spomenik Aleksandru II.Tu već srećemo i dosta Srba. Sam hram je najveći u pravpslavnom svetu. Prvobitni je izgrađen u čast pobede nad Napoleonom 1812 godine.. Gradili su ga 44 godine po nacrtima arhitekte Konstantina Toma, a osveštan je na Uskrs 26 maja 1883 godine. Međutim komunisti ga ruše 1931 godine u prisustvu cele carske porodice i nekih preživelih učesnika bitke. i na tom mestu prave bazenski kompleks. Obnova je krenula 1990 i završena 2000 godine. Od reke se stepenicama stiže do platoa Hrama gde počinje susret sa ovom svetinjom čije sam liturgije gledao za vreme velikih praznika. Plato se nastavlja pešačkim mostom ka Gorki parku i muzeju Tretjakov. Dolazimo sa prednje strane, tj sporednog ulaza, glavni se otvara samo za velike svečanosti, i nakon nekoliko fotki ulazim. Kroz obezbeđenje pravo u unutrašnjost. Definitivno postoji neki naboj u tih nekoliko koraka do ulaska u unutrašnjost koji se pojačava neizvešnošću, ne samo šta ću videti u njoj, nego i kako ću je doživeti. Da li ću uspeti da se spojim sa njom: kako i koliko duboko. Ispred mene puca unutrašnjost, što bi rekli jedva oko da dobaci do druge strane. Oltar je sa leve strane i polako, dok se približavam njemu, fasciniraju me freske kojima je hram oslikan. Ogromna unutrašnjost, previsoke kupole i svodovi tako lepo oslikani da zastaje dah. U to poče Sunce da se probija kroz prozore hrama i unese takvu sliku mističnosti, ali i svetosti, da poče ono očekivano spajanje pračeno ježenjem kože. Stojim ispred oltara najvećeg pravoslavnog hrama, možda i gde Putin stoji...sigurno. celivah ikone, kupi neke za kući, upalih sveće za zdravlje i ponovo se vratih ispred oltara gde prođoh sve moje za zdravlje i sve moje koji su negde gore. Vreme....vreme...i njegova najlepša lepota... prolaznost, koja daje toliku jačinu trenutcima kao ovaj. Izađoh i polako sa Draganom nazad u Nikoljskaju ulicu gde je centralno okupljanje svih navijača i gde je ludilo po ceo dan i noć.
