Ćuretove pustolovine po Indokini – prvi deo (FOTO)

Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure otisnuo se u pustolovinu tokom koje će obići Indokinu, a plan mu je da poseti Vijetnam, Kambodžu i Tajland. Portal InfoKG će u narednom periodu objavljivati putopise i fotografije ovog Kragujevčanina sa putovanja za koje kaže da je davno poželeo.   

U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.  

Masta koju su raspalili filmovi o Vijetnamskom oslobodilackom ratu i velicanstvenoj pobedi nad najmodernijom armijom druge polovine XX veka; anatemi bacenoj na jednu od najstarijih civilizacija pojavom pokreta zloglasnih Crvenih Kmera i naravno lepote Tajlandskih ostrva i specificnosti zivota u Bankoku, napokon dobija svoj realisticni epilog, zahvaljujuci saradnji sa agencijiom Manga trip.
Indokina - jedna od najlepsih destinacija koju karakterisu izuzetne prirodne lepote, cuvena kmerska civilizacija, kolonijalna patnja, krvavi sukobi i zlocini koji su obelezili poslednjih 50tak godina, ali i nagli ekonomski razvoj, pojedinih drzava, pocetkom XXI veka. Indokinu cine Vijetnam, Laos, Kambodza i Tajland, a naziv je dobila jer se nalazi izmedju Indije i Kine.
Vrata ovog predivnog poluostrva otvaram tamo gde je sve zavrseno, gde je pad americkog helikoptera sa palte Ujedinjenja, u Sajgonu ( sadasnji naziv Ho Shi Min) oznacio kraj ogromne patnje jednog naroda i pocetak stvaranja jedne mocne drzave ujedinjenjem Severnog i Juznog dela. 
Vijetnam ( Viet Nam - Juzni Viet), najiistocnija zemlja Indokine, sa 91 milion stanovnika ima istoriji dugu 2 700 godina. Naziv je  zvanicno prihvacen 1802 godine i ponovo vracen 1945 osnivanjem Demokratske republike Vijetnam pod Ho Shi Minom.
Hiljadu godina Imperijalizma Kine i jedan vek francuskog kolonijalizma, do 1954 godine, ostavili su dubok trag u istoriji ove zemlje. Ovakav Vijstnam nastaje 1976 godine nakon pobede nad americkom vojskom, obelezenom milionskim zrtvama i ujedinjenjem.
Putesestvije pocinje na aerodromu "Nikola Tesla;" okupljanjem grupe, gde vatamo avion za Instambulski aerodrom "Kemal Ataturk" Do Stambola 1 000km a avion putuje brzinom oko 850km/h sto znaci nekih sat vremena voznje koje nisam ni osetio. Letovi su lepo uskladjeni pa je razlika izmedju 2 leta 3 sata sto je fenomenalno. Dok se iskrcas, malo procunjas i vec te hvata vreme za cekiranje. Naravno zaboravio sam da napunim telefon tako da cunjajuci nadjem jedan produzni kabal, al onaj majstorski sa 30m kabla, pa ga lepo razvucem do stolica i zavalim se u njima. Net klasican, 2 sata besplatno, taman da pozavrsavam sta sam se setio a zaboravio. I onda, hteo ne hteo, valjda zbog zena koje nose hibab povecavas "borbenu" gotovost, tj opreznost. Pogled levo, desno, snimis potencijalnu opasnost i to je to; Pored mene neki, reko bih skandinavac se nesto vrpolji, te ustane, te sedne, te nesto gleda, te bi u wc al ne bi da nosi ranac, te.... Kuckam po telefonu kad majstor ode do wc i ostavi ranac. Doduse rucni, nemoz mnogo u njega da stane, al ja prvi do njega - sigurica. Vrati se iz wc-a i ladno ode na pokretne stepenice i sve se okrece gleda ranac. Au bato znaci danas je taj dan mada nesto nisam bas planirao. Iscupam punjac brze-bolje i strafta za njim. On dodje do pulta i nssto pita i sve izviruje prema rancu. Naravno ja slucajno opalim sliku da mi se nadje. Raspita se i vrati se ka rancu a ja za njim. Pa mamu ti lenju, da te mezi to rancence da poneses do pulta. Dodje mi da mu odrzim takvo predavanje al krece cekiranje. 
Ulazak u avion, opet Turkish airlinesa, i let od 10 sati polako budi zadremalog pustolova.
Let ko let, borba da malo odspavas je sa ovim gabaritima skoro nemoguca. 
Prvi susret sa kopnom kroz prozorce aviona je pogled ka zloglssnim "poljima smrti" u Kambodzi. Polako pratimo reku Mekong ka njenoj delti, ka Sajgonu, ka Ho Shi Minu. Nepregledna polja pirinca nacickana ali fenomenalno uredjena daju grandioznost "zili kucavici" Indokine. Mekong je 9 po velicini reka u svetu sa svojih 4 425km i fascinantnom deltom povrsine 190 000km2. Izvire na Tangla planini Tibetske visoravni a uliva se ovde u Juzno kinesko more, na kraju svog puta koji vodi preko Kine, Laosa, Kambodze i Vijetnama. Blatnjave boje, kao sto sam i znao, pa samo kada se setim koliko sam Soma Parangiusa, za vreme posta, kupio i pojeo, tovljenog ovde, dobro je da nemam 8 usiju, 6 nogu i 4 infarkta !!!!
Priblizavanje Sajgonu je iskreno fascinantno. Toliku razudjenost neke reke nikada nisam video. Prizor je velicanstven. Grad na hiljadama uskih recica koje kao krvni sudovi rasprostranjeni po telu daju nadu za opstanak zivota ovde. Ho shi min (Sajgon) Je grad sa 9 miliona stanovnika, ali i projekcijom da ce 2025 godine imati 14 miliona. Ne toliko visok koliko razudjen, sto je razumljivo jer se nalazi na vodnom podrucju. U proslosti je nosio razna imena kao na primer Prey Nokor u doba kmerske vladavine sve do 17 veka kada ga osvajaju Vijetnamci. Pod imenom Saigonbio je bio glavni grad francuske Indokine od 1955 do 1975 godine. 30 aprila 1975 godine je zvanicno oslobodjen od strane vojnika Vijetkonga ( gerile severno vijetnamske vojske) i vojske severnog Vijetnama. 2 jula 1976 godine je spojen sa provincijom Gia Djinh i preimenovan u Ho Shi Min.
Ulazak u hotel, brzinsko tusiranje i grupni obilazak Distrikta broj 1. Centra. Ukupno ih ima 19 gradskih i 5 prigradska.
Ulice kao sto sam zamisljao. Uske, prljave, u kojima vri kao u kosnici. Inace od aerodroma nas je dovezao taksi. Voznja je suluda. Milioni motorica ali milioni, kao rojevi pcela koji gledajuci sa strane, bez ikakvog reda prelecu iz jednih traka u druge, totalni haos ali postoji jedna, nama evropljanima nevidljiva uredjenost kretanja tako da ne dolazi ni do kakvog kontakta izmedju njih. Fascinantno je da svi,ali bas svi nose kacige. Na pojedinim motorima su celokupne porodice. Njih cetvoro. 
Sama setnja potvrdjuje neverovatan podatak da je u Vijetnamu 30% stanovnistva mladje od 14 godina a samo 5% starije od 65.
Mnostvo barova, centara za masazu i restorancica cine eriju gde se izlazi. Prosetasmo i pravac na pivo. Dva najpoznatija su Tiger i Sajgon. Malo caskanja sa konobarom i oravac na veceru. Kuda drugde nego gde je najveca guzva pored restorana brze hrane. Smestaju nas za sto i daju jelovnik ali iz nhega ne vidim nista. Reko cek da ustanem pa da pogledam sta se lece na rostilju. Prilazim i ..... o svi sveti....o majko Srbijo.....pa na drvenim raznjicima nabijeno sve sto gmize, ide, pliva ili leti. Boze kakva sarolikost. Cudesno. Ne smem da pitam sta je sta nego pokazah orstom ka necemu sto mi najvise licilo na nesto sto sam mozda video u zivotu. Dragan, moj cimer iz Milanovca uze ribu. Vratim se i omlatimo po jedno pivo kad stize. Ko ce ga znati sta. I to 5 raznjica bez icega. Samo meso. Mahnem konobarici i probam da joj objasnim da mi sve sto mlatimo mlatimo sa hlebom. Ma ne zna sta je pitam uopste. Nadjosmo se na pirincu i donese pun tanjir, naravno i stapice. Kucnem jednog po ramenu za stolom okred da mi pokaze kako da ih koristim. On uze i ko da ce da olerise sa njima. Stavi mi u ruku, al mene sramota da mu kazem da nisam naucio nego mu se zahvalim i krenem u ljutu borbu. A da, donesose neki sosui malo cance, zelen, vidim svi umacu u njega dal pirinac dal ono sto ne znam od cega je. I Ja umoci i ubaci u usta kad krenuse usi da se puse. Ljuto pa to oci iskacu. Alo bre Vijetnamci, alo......Srecom puna flasa hladnog Sajgona bila pa me vrsti u zivot. Jedem ono meso sa onoga raznjica a misli usmeravam na drugu stranu samo da ne krenem u analizu sta li je to. Ulucom hiljade ljudi nesto lrodaje, naravno svi na motorcicima. Te presovane lignje i svi imaju male rostiljcice ili Wokove i odmah ti na motoru spremaju. Dok smo sedeli samo dolaze i nesto uvaljuju tako da probasmo brdo njihove autenticne hrane. A da, kuce i mace ni na slici da vidis. Sve vam je jasno. Vreme je da se krene nazad jer sutra se obilaze Cu Chi tuneli. Povratak u sobu, tusiranje i zasluzen odmor od puta od oko 9 000 km
Ustajanje i prelagani dorucak jer ovde nije bas nesto preterano jestiva hrana. Njihovu kuhinnu karakterise broj 5, odnosno 5 elemenata. Voda - slano, vatra - gorko, zemlja - slatko, drvo - kiselo i metal - zacinjeno. Tako da u svakom jelu postoji balans sa dominacijom jednog ukusa, ali ne toliko velikom da se drugi ne osete.dominira pirinac, zatim voce i povrce i Fo supa sa nudlama sa raznim dodatcima. Takodje hleb bahn koji je francuski baget uzdigao na visi nivo. Sa dorucka u kombi i pravac Cu Chi oblast. 
Cu Chi je oblast 60km od Sajgona koja je bila simbol pokrera otpora za vreme francuske kolonijalne uprave . U ovoj oblasti, naseljenoj poljoprivrednicima su, u to vreme, iskopani tuneli duzine 45km, za potrebe Viet Minha, pokreta za nezavisnost Vijetnama. Prvobitno su trebali biti skroviste za oruzje ali su kasnije prerasli u jedinstveni gerilski nacin ratovanja. Za vreme americke intervencije, od 1960 do 1973 vodine su dostigli duzinu od 250km. Krecemo u 8 sati malim kombijem kroz vec ogromnu guzvu Sajgona. Put vodi kroz ceo vrad i nastavlja kroz seoska podrucja. Gradsko podruche definitivno prljavo sa kucama sirine 4m, visine tri sprata i duzine 20m. Sad mi je tek jasno gde su urbanisti Kragujevca pekli zanat i dali dozvole za "prelepe" zgrade na 4 ara po gradu. Motorcica kao pcela koje zuje na sve strane. Svracamo u fabriku porcelana ali cene kao na aerodromu u Parizu. Cepamo po kafu i ledeni caj i krecemo dalje. Prolazimo pored uredjenih suma i vodic nam objasnjava da su to polja kaucuka. Svako drvo je spiralno taseceno i na dnu se nalazi metalna posudica koja skuplja smolast sok iz kore. Prilaz tunelima je fenomenalno uredjen. Nalaze se uz samu reku Sajgon. Kupujemo karte i ulazimo bukvalno u prasumu gde nas vode u letnjikovce napravljene od bambusive trske gde prvo gledamo film i slusamo predavanje o istoriji Cu Chia. Tuneli su kopani u 3 nivoa. Prvi na 3m od zemlje gde su se nalazili "objekti" infrastrukturr. Bolnice, kuhinje, spavaonice, strazare.... koje su imale izlaze na povrsinu. Na 6m je prvi red tunela koji spajaju sve prostorije a na 9m jos jedan red "saobracajnica". Zemljista je crvene boje i izuzetno tvrdo pa samim tim nije dolazilo do obrusavanja a moglo se kopati. Tunele je kopalo lokalno stanovnistvo primitivnim alatom, motikicom i "djubravnikon" od bambusa. Vijetkongovci su bili borci severnog Vijetnama koji su preko Laosa i Kambodze dolazili dovde. Same prostorije su naestralno napravljene. Svaka je imala ventilacioni otvor koji je izlazio na povrsinu kroz vestacke mravinjake pa amerikanci nisu mogli da provale. Kuhinje su imale oosebne odvode za dim, komore, ka povrsini tako da nine nahlo izlazio dim. Samo ujutru u 8 su radile jer je tada bila magla pa se nije moglo provaliti njihov rad. Inace lokalni stanovnistvo je davalo signal u kom delucsu magle pa su samo te kuhinjice i radile. Svaka kuca je imala zvono kojim su obavestavali dolazak amera. Vijetkongovci su preko dana bili obuceni kao lokalci pa ih je bilo tesko provaliti.imali su bunare sa vodom na 15m od zemlhe jer nisu mogli da vuku vodu iz Sajgona jer su je ameri trovali. Krecemo dalje kroz sumu i nailazimo na jedan izlaz iz tunela gde se fotografisu turisti. Udju unutra, stave poklopac i zatvore i onda iskoce. Ukecem i ja ali nazalost tuneli su bili samo 30cm visoki tako umal da se zaglavim. Neuspeo pokusaj ne donosi obeshrabrenhe jer me vodic, lokalac, tesi da ima jedan i za mene. Suma je fascinantna i svuda su neki otvori, ukazi, zamke. A da zamke. Na jednom delu je napravljen pokazni podijum sa vrstama zamki koje su lravili. Bukvalno kao iz filma. Inace svaki siljak je premazivan otrovom. Neverovatna inspiracija lokalnog stanovnistva. Prolazimo pored americkog tenka svog izbusenog, ulazimo "fabriku" mina, krojacnicu, kuhinju i to sve ispod zemlje. Dolazimo do poligona gde se moze pucati iz svog pesadijskog naoruzanja i to sa ubojnim metcima. Pravimo malu pauzu, i krecemo u drugi deo pistavke gde nas svracaju na caj i daju da pojedemo nesto. Kazu articoja i daju nam da je umacemo u mleveni kikiriki sa solju i secerom. E sad slexi najlepsi deo jer se spustam u jedan tunel 3m ispod zemlhe, koji je prosiren za turuste, i puzeci prelazim oko 30m. Sunce ti poljubim sta ti je klaustrofobija a oni su ziveli tu. Inace tuneli imaju i slepe krajeve tako da su vojnici Vijetkonga uvek isli sa nekim lokalcem koji zna put. Jos malo fotkanja sa figurama boraca i pravac izlaz. Inace ima mnogo vojnika koji cuvaju kompleks i koji su izuzetno ponosni na taj deo svoje istorije. Kupujem jedan sesir od trske za uspomenu. Jos jedna grupna slika na ulazu sa zastavom i pravac Sajgon u pesacku turu gradom. Steasan utisak volje i odlucnost jednoga naroda koji definitivno nikada nije mogao biti porazen !!!
 

Galerija slika