Radio uživo
Numera "Pluća su mi bolna", koju je napisao Kragujevčanin Dragiša Nedovć 1950. godine, dobila je epitet najtužnije pesme Jugoslavije. Bila je toliko tužna da su se ljudi uz nju ubijali, pa ju je Tito zabranio za emitovanje.
Kada je saznao da boluje od tuberkoloze, kompozitor, muzičar i pesnik Dragiša Nedović napisao je numeru "Pluća su mi bolna", a u teskobnim rečima i muzici i mnogi drugi, tada oboleli, pronašli su se, te uz ovu pesmu dizali ruku na sebe.
Biografija autora legendarnih pesama bez kojih ni danas nema slavlja
Rođen je u Kragujevcu 20. jula 1916. godine, a preminuo 31. januara 1966.
Sa šesnaest godina odlučuje da krene peške iz Kragujevca na put "kako bi narod čuo njegovu muziku". Sa sobom nosi samo gitaru. Put ga odvodi u Bosnu, gde piše sevdalinke: „U lijepom starom gradu Višegradu“, „Iz Bosne se jedna pesma čuje“, „Bosanske me pjesme zaniješe“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“... koje su odavna postale trajna muzička baština.
Posle Bosne, put ga vodi u Dalmaciju, gde, inspirisan morem i brodovima, piše pesme u duhu dalmatiskih narodnih pesama: „O, lipa ti neznanko“, „O, brodiću beli“, „Mare, Mare, srićo moja“ (Kad si bila mala Mare).
Po povratku u Srbiju, stvara niz pesama koje su vremenom dobile status izvornih: „Stani, stani, Ibar vodo“, „Obraše se vinogradi dole kraj Topole“, „Lepe li su nano Gružanke devojke“, „Na Moravi vodenica stara“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „Ajd' d' idemo Rado“, „Siromah sam, druže“, „Harmoniko moja“...
U Kragujevcu ga zatiče Drugi svetski rat. Izveden je na streljanje u Šumaricama, međutim, jedan od Nemaca ga prepoznaje kao kompozitora i on biva deportovan u nemački grad Dormagen. U Dormagenu kao ratni zarobljenik provodi četiri godine. Posle završetka rata, Nedović se vraća u rodni grad, i saznaje da je veliki broj njegovih tekstova uništen.
Ipak, nastavlja da komponuje i piše pesme. Sa prijateljima osniva prvo Udruženje kompozitora i pisaca pesama sa narodnim motivima, a 1950. godine oboleva na plućima. Piše tužnu pesmu „Pluća su mi bolna“, koja je zabranjena za javno izvođenje zbog velikog broja samoubistava. Umire 16 godina kasnije od infarkta.
Poseban pečat koji će ostaviti u istoriji muzike, ogledaće se i u velikoj zaostavštini od preko četiri stotine pesama, bez kojih danas ne prođe nijedna svetkovina u Srbiji, koje se svakodnevno mogu čuti na Baš Čaršiji, kao i u dalmatinskom primorju.
"Pluća su mi bolna, zdravlja više nemam
Jer su sasvim blizu, moji zadnji dani
Živeću još danas, a možda i sutra
A onda zauvek, zbogom moj živote".
