Radio uživo
Pribojka i Kragujevčanka Danijela Vukićević u proteklih pet godina, od kada je i počela da se bavi planinarenjem, “osvojila” je više od 30 planinskih vrhova, ne samo u Srbiji i na Balkanu, nego i šire. Za sada su nagrade izostale, ali se na to ne obazire, jer, za Danijelu planina i planinarenje nisu samo “izduvni ventili”, već sloboda i ispitivanje sopstvenih granica.
Četrdesetosmogodišnja Danijela Vukićević, rođena je u jednom gradu zapadne Srbije, na obalama reke Lima, u Priboju, a živi i radi u Kragujevcu. Zaposlena je u kragujevačkoj Policijskoj upravi i majka je jednog dvadesetpetogodišnjaka. Uz sve to, strastveni je ljubitelj planinarenja, a to je spoznala tek pre nekoliko godina.
“Ljubav za aktivno planinarenje rodila se nakon korone. Na nagovor moje najbolje drugarice, učlanile smo se u Planinarski klub “Žeželj” i krenule na akcije sa njima. U početku su tu bile lake šetnje, pa sve teže i teže. Počela sam da pratim sebe, svoju kondiciju i požela sam brzo da sebi postavljam visoke ciljeve i nedostižne vrhove. Evo do danas me ta ljubav drži i čini mi se da je sve veća. Sve su veće želje i ostvarenja i to traje evo već 5 godina”, priča za InfoKG, Danijela Vukićević.
Odlazak u prirodu i planinarenje za Danijelu nije samo “izduvni ventil”, već ispitivanje sopstvenih granica i sloboda.
“Živimo u takvom vremenu da je gotovo neizbežno da ne nađete neki izduvni ventil kako bi se izmestili iz svakodnevnice, problema i svakodnevnih radnih zadataka. Čoveku je konstantno potreban razvitak novih veština, saznanja i proširenje svojih vidika. Ukoliko volite da istražujete svet oko sebe, onda morate da znate kako da to ostvarite. Ja to zovem hobijem. Hobi treba usavršavati i to je veoma poželjno. On nas oslobađa od stresa. Planinarenje za mene znači sloboda kretanja, disanja, pronalazak sebe, ispitivanje svojih granica izdržljivosti mentalnih, pshičkih, kao i fizičkih. To je postala moja rutina, obožavam planine, volim prirodu, volim stene i penjanje po stenama volim ferate (čelične staze na stenama za penjanje).Taj izlazak na vrh planine je nemerljiv osećaj adrenalina, sreće i radosti. Ispunjenje sopstvenih želja. Nesto jače od mene”, kaže Danijela.
Ona je u proteklih pet godina “osvojila” više od 30 planinskih vrhova, ne samo u Srbiji i na Balkanu, nego i šire.
“Ispela sam sve vrhove Balkana u okruženju. Neke više puta. Imam dosta uspona letnjih i zimskih na iste planine. Svaki put je drugačiji osećaj. Među vrhovima koje sam ispela Olimp, Mitikas 2.918 mnv i Stefani - 2.909 mnv - Grčka, Rila, vrh Musala 2.925 mnv - Bugarska, Retezat, vrh Paleaga 2.509MNV - Rumunija, Stara planina, Midžor 2.169 mnv, Rtanj 1.556 mnv, Triglav, 2.864 mnv – Slovenija, Šar Planina, dosta vrhova, Korab, 2.768 mnv, Galičica - 2.255 mnv – Makedonija, Volujak, Prenj, Maglić - 2.396 mnv - Bosna i Hercegovina, Grosglokner - najviši vrh Austrije 3.798 mnv, zimski uspon, tehnički zahtevan i bila sam u grupi jedino žensko koje je 2024. godine popela iz Srbije. Dolomiti - Italija, Prokletije - dosta vrhova, Hajla, Ahmica, Moračke planine, Bogićevicu, Durmitor - Crna gora, najviši vrh severne Afrike - Joubl Tabkal, 4.167mnv, kao i vrh u Južnoj Americi - Chachani 6.057 mnv. Ono što nosim kao najveće iskustvo je zimski uspon na Grossglokner, jer je zaista bilo opasno, teško sa velikim vetrom i niskom temperaturom sa dosta teških tehničkih detalja”, rekla je Danijela.
Ipak, za srce su joj najviše prirasle tri planine.
“Najviše što me raduje i čemu se rado vraćam su planine Maganik, Prokletije i Dolomiti. Za mene nestavrene i svaki put drugačije i uvek iznova im se divim. Volim planine do kojih je teško doći tehnički i kondiciono. Najlepše planine su zimi. To zahteva dosta snage i spremnosti, kao i upotreba cepina, dereza i kretanje u navezi (obavezna zaštitna i bezbednosna oprema)”, kaže Danijela.
Član je Planinarskog društva “Žeželj”, ali ne planinari sa njima.
“Nemaju vodiče koji bi mogli da udovolje mojih zahtevima, već biram sama planine i vodiče iz cele Srbije, koji su registrovani u Planinarskom savezu Srbije. Obično me vodiči znaju, a i znaju moju, da kažem planinarsku biografiju, pa nemam problem da li će me povesti na planinarenje ili ekspediciju”, rekla je Danijela.
Međutim, za sada nije dobila nijednu nagradu za svoje planinarske poduhvate, kojim se retko ko može pohvaliti, osim diplome Planinarskog društva "Žeželj" za člana sa osvojenim najvišim vrhovima.
“Ovo radim isključivo radi sebe, tako da mi nije žao i što nemam zvaničnih nagrada. Trebalo je da budem rangirana u nacionalnom rangu za visokogorstvo, to je kada ispenješ jedan vrh preko 5.600 mnv, ali mi niko nije rekao od vodiča da treba da spremim par tih stvari koje su potrebne za rangiranje, što me ne sprečava da se ubuduće spremim za sledeće rangiranje”, ispričala nam je Danijela.
Planova za naredni period ima dosta, ali nije želela da otkrije koji vrh bi najviše volela da “osvoji”.
“Planova imam dosta. Ako sve protekne kako treba spremam se za jednu jaku ekspediciju u oktobru. Ne bih je otkrivala sad, ali ću reći da je jedna od želja svih planinara visokogoraca. Zahtevna je tehnički, kondiciono i psihički dosta teška. Vrhove planina se ne osvajaju, oni se penju. Planine nas puštaju da uživamo u njima i želje se menjaju. Jedna bi bila ta u oktobru želja, ali Mont Blanc i Materhorn su na prvom mestu neostvarenih želja. Trenutno me još drži odlazak u Južnu Ameriku i popeti vrh Chachani sa svojih 6.057mnv”, zaključila je Danijela Vukićević.
Na kraju, želimo joj mnogo uspeha, da joj se ostvare sve želje i da nas uskoro obraduje nagradama.
