U tri ujutru Kragujevac izgleda kao da je prazan. Ulice su mirne, većina lokala zatvorena, svetla su ugašena na prozorima zgrada. Ipak, grad ni tada ne prestaje da radi. U bolnici traje smena, u pekari se priprema hleb koji će nekoliko sati kasnije biti na rafovima, neko prazni kontejnere, neko vozi, neko čuva objekat, a u fabrikama se smena odvija dok ostatak grada spava. Njihov rad uglavnom primećujemo tek kada ga nema.
U to vreme većina Kragujevčana nema razlog da bude na ulici.
Neko je upravo ugasio televizor, neko spava jer ujutru vodi decu u školu, neko će za nekoliko sati ustati zbog posla. Na ulicama nema uobičajene gužve, semafori menjaju svetla gotovo bez saobraćaja, a centar grada izgleda potpuno drugačije nego tokom dana.
Ipak, u isto vreme počinje ili traje nečija radna smena.
U pekari se radi punom parom jer hleb koji se mesi tokom noći ne može da sačeka jutro. U bolnici nema „kraja radnog vremena“, pa lekari, medicinske sestre i drugo osoblje nastavljaju posao kada biološki sat većine ljudi nalaže odmor. Radnici koji održavaju grad moraju da završe deo posla pre nego što ulice ponovo postanu pune automobila i pešaka.
Čovek koji ujutru vidi čist kontejner ne vidi ko ga je ispraznio nekoliko sati ranije. Kupac koji u šest ili sedam ujutru uzme svež hleb ne vidi radnika koji je noć proveo pored peći. Pacijent koji u dva ujutru dođe u bolnicu ne razmišlja o tome koliko je ljudi već satima na smeni.
To je priroda noćnog rada. Kada je dobro obavljen, gotovo da se ne primećuje.
Posao se ne završava kada grad legne
Za neke Kragujevčane noćna smena nije povremena promena rasporeda, već način života. Takav rad posebno je težak zato što ne menja samo vreme kada se radi. Menja ceo ritam dana.
Čovek koji završi posao u šest ujutru ne dolazi kući u vreme kada ostatak porodice počinje dan. Dok drugi doručkuju i spremaju se za posao, on pokušava da zaspi. Kada se probudi, deo dana je već prošao.
Porodični ručak više nije podrazumevan. Vikend ne mora da znači odmor. Ako se smene menjaju, telo mora nekoliko puta nedeljno da prelazi iz jednog ritma u drugi.
Posebno je nezgodno kada jedan član porodice radi noću, a drugi ima klasično radno vreme. Jedan tek dolazi kući dok drugi izlazi iz kuće. Jedan pokušava da spava dok drugi obavlja uobičajene dnevne obaveze.
Nije nemoguće organizovati takav život, ali zahteva mnogo više dogovora nego kada oba člana domaćinstva rade u približno istom ritmu.
U Kragujevcu noću rade i poslovi koje dan ne bi mogao da podnese
Komunalni poslovi dobar su primer.
Deo poslova mora da se obavi pre jutarnje gužve upravo zato što bi tokom dana bilo mnogo teže raditi istim intenzitetom. Kamioni, radnici i mehanizacija tada zauzimaju ulice u kojima će nekoliko sati kasnije biti automobili, autobusi i pešaci.
Slično je i sa robom koja mora da stigne pre nego što prodavnice počnu da rade.
Iza punog rafova ujutru postoji čitav niz poslova koji se odvijaju mnogo ranije. Neko je robu proizveo, neko je spakovao, neko prevezao, neko istovario.
Kupac vidi samo poslednji deo tog procesa.
Noćna smena je završila svoj posao pre nego što je dan za većinu ljudi počeo.
Posebna priča su ljudi koji noću rade sa drugim ljudima
Lekar ili medicinska sestra na noćnoj smeni ne može da kaže da će nešto sačekati do jutra.
U bolnici noć nema isti sadržaj kao dnevna smena. Pacijent može da stigne u bilo kom trenutku, stanje može naglo da se promeni, a odluke se donose bez obzira na satnicu.
Slično je i sa radnicima na benzinskim stanicama, u objektima koji rade 24 sata, u obezbeđenju ili poslovima koji zahtevaju stalno prisustvo.
Kada se ujutru sve odvija normalno, njihov rad se podrazumeva.
Tek kada nešto ne funkcioniše, postaje vidljivo koliko je ljudi potrebno da bi grad mogao da radi bez prekida.
A koliko se noć zapravo plaća?
Noćni rad u Srbiji nije isto što i običan radni sat.
Zakon o radu predviđa uvećanje zarade za rad noću kada takav rad nije već vrednovan kroz osnovnu zaradu ili ako nije povoljnije uređeno kolektivnim ugovorom, pravilnikom ili ugovorom o radu. Zakonsko uvećanje za rad noću iznosi najmanje 26 odsto od osnovice.
To, međutim, ne znači da svaki radnik u Kragujevcu prima istu naknadu.
Visina zarade zavisi od poslodavca, radnog mesta, ugovora, sistema obračuna i drugih dodataka. Zato se dve osobe koje rade noću mogu na kraju meseca naći sa potpuno različitim primanjima.
Za nekoga je dodatak značajan deo plate.
Za drugog nije dovoljan razlog da prihvati dugoročno menjanje životnog ritma.
I upravo tu se vidi da noćni rad nije samo pitanje rasporeda.
On je i pitanje novca.
Nije isto raditi noću nekoliko puta mesečno i živeti u noćnoj smeni
Povremena noćna smena može biti naporna.
Kada noćni rad postane stalna obaveza, posledice se osećaju i van radnog mesta.
Čovek mora da organizuje spavanje u delu dana kada je grad najglasniji. Saobraćaj prolazi ispred prozora, komšije obavljaju svakodnevne poslove, deca su kod kuće, telefoni zvone. Čak i kada je stan miran, telo nije naviklo da san počinje onda kada sunce već odavno izlazi.
Zato radnik koji radi noću često ne „spava ceo dan“, kako se spolja može učiniti.
Pokušava da pronađe nekoliko sati kvalitetnog sna u vremenu koje za to nije prirodno.
To je naročito teško kada se smene menjaju. Posle nekoliko noći dolazi slobodan dan, a onda ponovo dnevna smena. Organizam nema dovoljno vremena da se navikne na jedan ritam pre nego što mora da pređe na drugi.
Grad ima i svoju nevidljivu smenu
Ona počinje onda kada se dnevna smena završi.
Ne vidi se na gradskim trgovima i ulicama. Ne vidi se na fotografijama grada tokom dana. Ne primećuje se dok sve funkcioniše.
Ali bez nje bi jutro izgledalo drugačije.
Zato je zanimljivo koliko malo znamo o ljudima koje sretnemo tek kada njihova smena završi.
Čovek koji ujutru kupuje hleb može nekoliko minuta razgovarati sa prodavcem, a da ne zna da je osoba preko puta njega upravo završila noćni rad. Vozač autobusa koji prevozi prve putnike možda je već satima budan. Medicinska sestra koju sretnemo na izlazu iz bolnice tek tada završava svoj radni dan.
Njihov raspored je obrnut od našeg.
Kada bi noć nestala, primetili bismo koliko nam znači
Najbolji način da se razume vrednost noćnog rada jeste da zamislimo da ga nema.
Nema ko da pripremi ono što treba da bude gotovo ujutru. Nema ko da održava određene sisteme tokom noći. Nema ko da primi pacijenta koji ne može da čeka osam ujutru. Nema ko da čuva objekat kada se svetla ugase.
Tada bi postalo jasno da grad ne počinje da radi u šest ili sedam ujutru.
On tada samo postaje vidljiv.
Veliki deo posla vtada je već obavljen.
