InfoKG intervju - Autobus Kragujevac-Beograd pun, studenti sede, stariji stoje! Gde smo pogrešili?

Putovanja međugradskim autobusom nisu više toliko česta kao ranije, veliki broj prevoznika je smanjio broj linija, na šta su uticali mnogi faktori poput smanjenja populacije, sve veći broj automobila na našim ulicama, kao i aplikacije preko kojih možete po niskoj ceni stići do vaše destinacije i koje su donekle upitne po pitanju Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, ali to je neka druga tema. 

Sa druge strane, postoje linije međugradskih autobusa i nedavno smo imali tu priliku da putujemo do Beograda, a najveći utisak su bes i ravnodušnost kod putnika. 

Bilo je i ljubaznosti, ali su ti ljudi svedeni na procente koji su jednocifreni. 

O čemu se radi?

Autobus je sa stanice u Kragujevcu krenuo u 14 časova, pre toga smo mogli da čujemo rečenicu koja je apsolutni pobednik javnog prevoza i dan danas, kao i pre 100 godina: "Da li je slobodno?" Popunila su se mesta, jedan gospodin je ostao da stoji, a problemi su nastali u Batočini, a potom i u Lapovu. 

Iznervirani putnici koji su ušli na pomenutim stanicama su se sa pravom bunili jer je prevoznik prodao više karata nego što ima mesta, ali ni to nije glavni problem u dupke punom autobusu. 

Ušlo je par gospođa, mladih studentkinja, starijih ljudi, a mladi studenti su se sa telefonima u rukama i slušalicama u ušima trudili da ostanu nemi. Njih desetak između 19 i 25 godina je pokazalo nezainteresovanost za druge, nedostatak empatije, da li smemo da napišemo i nevaspitanje? 

Ulje na vatru dolili su radovi na putu i zakrčenost autoputa, pa je put do Beograda od Lapova trajao dva i po sata, tačno onoliko koliko su pomenute gospođe stajale između sedišta. 

"Vojska, draga moja, vojska sedi. Ovo je nevaspitanje... Kome da pošaljem mejl, koga da zovem da se žalim na autoprevoznika? Kako funkcioniše Udruženje za zaštitu potrošača?", telefonirala je jedna gospođa koja je ušla u Lapovu i koju sam čuo stojeći pored nje, sve u nadi da će je neko od studenata makar čuti. 

Čuli su je, naravno, ishod pretpostavljate. 

Znate li šta je najveći poraz našeg društva? Ne, nije inflacija, nije ni proglašenje tzv. države Kosovo, nije ni uništavanje poljoprivrednog plodnog zemljišta zarad vađenja ruda, već su slušalice u ušima 20-godišnjeg studenta pored kog stoji 20 godina starija gospođa u autobusu. 

Zamislite i idealnu priliku za tog istog 20-godišnjeg momka da ustupi mesto simpatičnoj vršnjakinji iz Batočine…

Upravo je ovo bila tema o kojoj smo razgovarali i sa diplomiranom psihološkinjom i psihoterapeutkinjom Kristinom Brajović-Car koja je sjajna sagovornica na ovu temu. 

“Da li se vide ti stariji ljudi kao neko ko je privilegovan? Mladi se ne osećaju kao da su privilegovani. Mnogo su više preplavljeni informacijama I osećaju se kao aktivni učesnici. Ne osećaju se da time što su deca, da su zaštićeni. Koncept bezbrižnog detinjstva više nije isti, pitanje je kako oni to doživljavaju. Da li se osećaju kao neko ko je u boljoj poziciji da poštuju te starije? Imam utisak da su upućeni I vaspitani da žive u sadašnjem trenutku. Vremenska dimenzija kao da je potpuno ugašena za njih I nerelevantna. To može da bude posledica promena koje se dešavaju. Njihov svet se u tehnološkom smislu I u socijalnom, ekonomskom, političkom smislu menja, previše je promena, tranzicija u sistemima obrazovanja, trendovima koji zahvataju njihovo obrazovanje”, kaže Kristina. 

Da li mladi uopšte vide ljude koji stoje u autobusu?

“Mislim da ih vide. Oni reflektuju tranziciju koja se dešava, mi prestajemo da budemo kolektivističko društvo, uz koje idu solidarnost, empatija, briga za opšte dobro. To je obeležavalo Balkan i odrastanje, ono što je nama poznato. Prekinut je prenos tih vrednosti. Oni žive u drugačijem okruženju, oni su centrirani, orjentisani ka zapadnim vrednostima i potpuno isključeni. Grade te oaze uz pomoć tehnologija. Tamo važe neke vrednosti koje nisu nužno prenos vrednosti transgeneracijski iz njihove porodice.”

I onda dolazimo do poente, sve počinje, kako su i nas starije učili – od kuće. 

“Oni su diskonektovani sa svojom porodicom. To što vidite u autobusu je samo manifestacija odnosa koji postoje u kući”, rekla je Kristina.  

Smatra i da su vanškolske aktivnosti odavno ugušile slobodno vreme deci. 

“Takav odnos imaju i sa bakama, dekama… Ne provode dovoljno vremena sa svojim porodicama, braćama, sestrama. Uglavnom su okovani zadacima, vanškolskim aktivnostima. Slobodno vreme investiraju u kontakt sa svojom generacijom, a i on je limitiran. Oni ne poznaju starije generacije, nisu sastavni deo njihovog života. Imate i u javnom prostoru, to nam socijalna psihologija govori, kada vam se nešto desi i kada treba neko da vam priđe i pruži ruku, mnogo manje šansa je da će se to desiti uvelikoj grupi, nego pred dve tri osobe. Prolongira se vreme kada se okruženi sa 20 ljudi. Taj fenomen ne možemo da zanemarimo, kada vidite tu pasivnost u javnom prostoru”, rekla je Kristina Brajović Car. 

Gde smo pogrešili?

Čini se, onda kada smo prestali da razgovaramo sa decom...