InfoFoto: Pexels.com - Ilustracija

InfoKG intervju – Psihološkinja Ivana Jokić: “Svako drugo, treće dete u Kragujevcu sa jezičkom teškoćom zbog ekrana” (FOTO)

Autor: InfoKG
10:00 | Subota, 15 06 2024

Vaše dvogodišnje ili trogodišnje dete se ne odaziva na ime? Ne drži pažnju? Čujete li i vi reči na engleskom jeziku? Plašite li se i vi da vaše dete ima autizam?

Porast broja dece sa jezičkim teškoćama i teškoćama u razvoju je zabrinjavajući, što nas je navelo i da porazgovaramo sa Ivanom Jokić, psihološkinjom Predškolske ustanove "Nada Naumović" u Kragujevcu

Jedan od glavnih razloga za gore navedene probleme koji se javljaju kod dece ne mora biti autizam, već se radi o novonastalom terminu, nečemu što niste mogli da vidite pre 20-ak i više godina - ekranizmu. 

Šta je ekranizam?

"Ekranizam ne postoji u međunarodnoj klasifikaciji bolesti. Ekranizam je žargonski pojam u stručnim krugovima. Ekranizovana deca su ona deca koja su prekomerno izložena ekranima. To su ne samo telefoni, već i TV, tableti... Postoji sličnost sa autizmom u delu ponašanja koje se razvija. To su određeni oblici ponašanja koji su isti i kod ekranizma i autizma. Nerazvijen govor, neka stereotipna ponašanja, fascinacija sadržajem sa ekrana, imamo decu koja stalno ponavljaju fraze. Imamo i negativne efekte u oblasti socijalnog ponašanja, deca ne uspevaju da se povežu adekvatno sa drugima, ne odazivaju se na ime, ne razvijaju igru, odnosno nemaju igru koja je simbolička, potom imaju oskudne interakcije...", objasnila nam je Ivana.

Na naše pitanje da li se javlja i agresivnost kod dece koja imaju ekranizam, Ivana je rekla da je agresivnost karakteristična za zavisnost, pa ukoliko se razvila i zavisnost od ekrana, izvesno je da će biti agresije prilikom oduzimanja telefona, tableta i sl. 

Preozbiljan porast broja dece sa govorno-jezičkim poremećajima

Imajući u vidu da ekranizam kao pojam nije u klasifikaciji bolesti, ne postoji i statistika koja meri broj dece sa ovakvim stanjem. Ipak, postoje druga merenja koja mogu poslužiti.  

"Ne postoje statistike koje se tiču baš ekranizma jer ne postoji kao dijagnoza. Otežava i registar dece sa teškoćama koji je kod nas tek u razvoju. Sa druge strane, procena dece sa govorno-jezičkim poremećajima znatno veći nego ranije. Smatra se da je skočilo za nekih 70%, što znači da svako drugo-treće dete ima oblik jezičke teškoće i to je usko povezano sa izloženošću ekranima", smatra Ivana. 

Da li je za ponos to što vam je dete sa svega dve godine progovorilo engleski? Čini se da nije - evo i zašto.

"Zbog fascinacije sadržaja deca progovaraju engleski. Deca su prirodno predodređena da uče i razvijaju se kroz igru. Deca istražuju, oni su društvena bića, odnosi sa drugim ljudima su im neophodni za pravilan psihički i fizički razvoj. Međutim, kako dete traži stimulaciju i traži da ima neku vrstu interakcije, a vezano je za ekran, često prekomerno i na ranom uzrastu je izloženo ekranu. Ukoliko ne postoji komentarisanje, dete je prinuđeno da pravi jedinu moguću interakciju, a to je sa ekranom. Ako je to neki "Baby TV" ili neki sadržaj na "Youtube" kanalima koji su na engleskom, dete će imati fraze na engleskom jer je to njegova potreba, da učestvuje u interakciji. Sada je to jednosmerna, nema povratne informacije od ekrana. Dete samo zadovoljava svoju potrebu ponavljanjem onim što je čulo na ekranu i što ga je fasciniralo. Detetu koje ima godinu i po, dve, je neophodno da istražuje predmete i da bude okruženo njima, i kada se takvom detetu ponudi ekran, tada će svoj kapacitet prebaciti na taj nestvaran, virtuelni svet", objašnjava Ivana. 

Sve su češće situacije u kojima ćemo čuti dete da progovori engleski jezik, a Ivana je potvrdila da je to slučaj i u predškolskim ustanovama. 

"Imamo. Ne mogu da vam kažem broj, ali postoje deca koja su progovorila engleski. Bilo je i slučajeva kada su počeci pravilnog govorno-jezičkog razvoja bili tu, to je ona faza brbljanja, faza slogova. Kada je bilo potrebno da se razvija dalje sa godinu, godinu i po, kada treba da postoji fraza od dve reči, tada kreće ponavljanje engleskih reči. Sve je to kod dece koja su prekomerno izložena ekranima", kaže Ivana. 

Upoznavanje deteta sa telefonom

Ono što je sigurno jeste da nećete pogrešiti ukoliko svom detetu ne date telefon u prve dve godine. 

"Neki autori kažu prve dve, a ja se slažem sa onim autorima koji kažu da prve tri godine ne bi trebalo koristiti ekrane. Nema potrebe da u dečiji život roditelji gurnu ekrane. Najčešće su roditelji ti koji prvi ponude ekran. Mogu da razumem imajući u vidu kontekst života, radno vreme i td... Ali ni to nije neko opravdanje, multiplikujemo probleme. Da bismo dobili pola sata nekog mira, gurne se telefon u ruke detetu ili se koristi kao ucena da bi dete nešto pojelo."

Veoma je bitno i napomenuti da je gledanje ekrana čak i u redu ako tokom tog perioda postoji interakcija roditelj-dete. 

"Važnija je socijalna izolacija deteta. Ako ostavimo dete samo da gleda, to dovodi do ekranizma. Postoji i drugi ugao, da vidimo kako dete razmišlja, da zajedno komentarišemo. Da budemo ti "treći" između ekrana i deteta. Da ne bude odnos telefon-dete, već roditelj-dete gde će ćemo zajedno komentarisati situacije", objasnila je Ivana. 

Sebični ili needukovani roditelji?

Zašto mi, roditelji, radimo ovakve stvari? Da li smo needukovani ili smo, jednostavno, sebični? Ivanina preporuka jeste da se organizuje edukacija roditelja, baš kao što postoje i škole za trudnice, samo na još višem nivou. 

"Ne mislim da su roditelji sebični, praksa mi je to potvrdila. Nijedan roditelj svesno ne želi da naudi svom detetu, svaki roditelj želi najbolje za svoje dete. Neophodna je edukacija roditelja. Sistemska podržanost roditelja u svim sistemima. Postoje škole za trudnice (mada i u njima nema psihologa), a kada se dete rodi nemamo organizovane škole roditeljstva gde bi podučavali roditelje i edukovali ih o podizanju svesti kako možemo negativno uticati na podizanje dece. Možemo jačati kompetencije roditelja", rekla je Ivana. 

Negativnih primera i te kako ima, a Ivana je izdvojila jedan iz svoje prakse. 

"Imala sam u svojoj praksi roditelja koji je fasciniran time da dete od šest meseci sa pažnjom može da gleda dugometražni animirani crtani film. Ne radi se o tome da roditelj nešto loše želi da radi, on je bio fasciniran time, ne shvatajući da za dete tog uzrasta to nije ni koncentracija, ni pažnja, već hipnotizovanost tim sadržajem i to su negativni efekti na razvoj. I to je zamka i neophodno je edukovati takve roditelje", rekla je on. 

Neodazivanje roditelja kao problem

Nedostatak mehanizma za privlačenje roditelja je najveći problem. Iako je problem prepoznat od strane stručnjaka, potrebno je pronaći način za edukovanje roditelja.

"Organizujem radionice za roditelje i inicijator sam tamo gde primetim da je neophodno. Poražavajuće je mali broj roditelja koji dođu na radionice, iako je to organizovano u vreme kada je roditeljima zgodno. Organizujemo i da deca budu zbrinuta sa vaspitačima, ali je odziv svakako mali. Uočena je potreba, samo treba pronaći način da se privuku roditelji. Praksa je pokazala da oni koji dođu na radionice, obično sve dobro i rade. To je paradoks", kaže ona. 

Ivana je i optimista da će se stvari promeniti u pravom smeru. 

"Ključno je da roditelj od najranijeg uzrasta mora da bude budan i da obrati pažnju. Na prve simptome mora se konsultovati sa stručnjacima. Ovakav trend jeste loš. Ja sam optimista, izlaza ima. Moramo biti prisutni i svesni kao roditelji. Moramo imati i roditelje koji će se odazivati na pozive. Najveći deo se radi preko roditelja, akcija je u roditeljskim rukama. Po deci vidimo da li se primenjuju ili ne primenjuju preporuke stručnjaka. Dečiji mozak je vrlo fleskibilan. Pogodni su za promene ponašanja. Negativne stvari se mogu ispraviti vrlo brzo kod dece. Brzo se vidi da li roditelji poštuju ono što smo  mi dogovarali", rekla je Ivana. 

O važnosti medija je suvišno govoriti, a oni najbitniji se ne bave previše decom. Ivana je to i analizirala. 

"Premalo je zastupljena priča o ekranizmu. Analizirala sam, recimo i na Javnom servisu je bilo u nepopularnim terminima. Sećam se da je bio u 7.00 ujutru prilog od pet minuta", rekla je Ivana. 

Vreme je za "buđenje"

Dobra stvar u čitavoj priči jeste da dete koje ima ekranizam se može vrlo lako vratiti u normalne tokove života zato što je - dete. 

"Stopiran je pravilan razvoj, nije doživotno blokiran. Kada se ukinu ekrani, dete se odjednom probudi. Posle faze protivljenja, bunta, potencijalne agresije prema stvarima, okolini, sebi, dete se probudi. Nekad je potrebno fizički ukloniti ekrane iz prostora. To je najčešće što roditelji kažu, da se dete "probudilo". Zainteresovaniji su za igru, za svet oko sebe. Reaguju na druge ljude..."

I baš u tome je razlika između autizma i ekranizma, ukoliko simptomi ostanu i nakon ukidanja ekrana, posumnjaće se na autizam. 

Ekrani i tinejdžeri

Deo razgovora smo posvetili i starijoj deci, tinejdžerima kojima je telefon obavezan. U ovom slučaju, ekranizam ne postoji, već se radi o zavisnosti od telefona. 

"Ekranizam je vezan samo za rani uzrast. U kasnijem tinejdžerskom nemamo klasičan ekranizam, ali imamo zavisnost od telefona i video igrica. Tu su već simptomi koji su isti kao i kod drugih zavisnosti, recimo kod kockanja. Najmlađa osoba koja se leči na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj u Beogradu ima 16 godina. Sa pravim ponašanjima zavisnosti. Tinejdžersko doba je pogodno za razvijanje manje socijalnih ponašanja, ali to je ponašanje da telefon stalno mora da bude uz njih, da se uvek nosi punjač, da se javljaju teškoće u fokusiranju pažnje, pa imamo smanjenje efikasnosti. Deca se kriju, smanjuju socijalne kontakte, ishrana je neredovna, kupanje takođe... Nesanica, slaba koncentracija, anksioznost, depresija, motorički nemir kada je osoba bez telefona", kaže Ivana.  

Roditelj je model svom detetu

Sve što mi kao roditelji uradimo, a deca su prisutna, ostavlja utisak na dete. 

"Roditelji su modeli. Ja pitam roditelje, hajde da vidimo koliko ste proveli vremena na telefonu. To je isto poražavajući podatak. Naša deca su rođena u eri kada je telefon nešto što je normalno, što je treća njihova ruka. Ako mi držimo telefon dok jedemo, ako smo u toaletu sa telefonom, onda treba da se zapitamo kakvu poruku šaljemo detetu", rekla je Ivana. 

Galerija slika