U mnogim kragujevačkim porodicama plata odraslog deteta odavno nije samo njegov novac. Deo zarade odlazi roditeljima za račune, hranu, lekove ili kućne troškove, posebno kada žive sami i imaju niske penzije. Pomoć nekada traje nekoliko meseci, a nekada godinama. Problem nastaje kada se od deteta očekuje da redovno pokriva troškove roditelja, iako i samo ima kredit, decu ili malu platu. Granica između pomoći i obaveze u svakoj porodici izgleda drugačije, ali novac sve češće postaje tema o kojoj se razgovara tek kada ga ponestane.
U Kragujevcu nije retka situacija da odraslo dete i roditelj dele troškove domaćinstva čak i kada ne žive zajedno.
Penzija stigne, plate se računi, kupi se ono što je potrebno za kuću i do kraja meseca ostane vrlo malo. Ako se pojavi veći trošak, računica više ne može da se zatvori bez pomoći sa strane.
Tada uskaču deca.
Neko svakog meseca daje određeni iznos. Neko preuzima jedan konkretan račun. Neko kupuje namirnice kada ode kod roditelja. Kod drugih se pomoć pojavi tek kada iskrsne veći trošak.
Najčešće se o tome ni ne vodi posebna evidencija.
„Koliko si dao ovog meseca?“ nije pitanje koje se postavlja u porodici.
Zna se da treba pomoći i tu se razgovor završava.
Problem je što odraslo dete često ima sopstveno domaćinstvo.
Ako osoba prima 80.000 ili 90.000 dinara, a svakog meseca roditeljima daje 15.000 ili 20.000, taj iznos nije mali.
Još je teže kada postoji kredit, kirija ili deca.
Pomoć roditeljima tada direktno ulazi u računicu sopstvene porodice.
Kod bračnih parova ovo može da postane dodatna tema za dogovor. Jedan partner smatra da je normalno da se roditeljima pomaže koliko god je potrebno. Drugi gleda kućni budžet i pita koliko još može da se izdvoji bez odricanja od sopstvenih potreba.
Tu nema iste računice za sve.
Nekome je 10.000 dinara mesečno ozbiljna pomoć. Nekome roditelji od dece očekuju mnogo više.
Jedno je pomoći roditelju kada mu se pokvari bojler ili kada ima vanredni trošak.
Drugo je godinama dopunjavati njegov budžet jer penzija nije dovoljna za svakodnevni život.
U prvom slučaju dete rešava problem.
U drugom postaje deo sistema od kojeg roditelj zavisi.
To posebno dolazi do izražaja kod starijih ljudi koji žive sami.
Ako penzija pokriva osnovne troškove, ali ne ostavlja dovoljno za sve ostalo, dete postaje finansijska sigurnosna mreža. Nekada je to 5.000 dinara. Nekada 20.000. Kod nekih porodica pomoć je znatno veća.
Odrasla osoba može da ima roditelje kojima je pomoć potrebna, ali da sama jedva pokriva svoje troškove.
Ako živi kao podstanar, plaća kredit ili izdržava dete, dodatni novac jednostavno ne postoji. Tada se često pojavi osećaj krivice. Roditelj zna da dete nema mnogo. Dete zna da roditelju treba. Oboje ćute o tome koliko je situacija teška.
U porodicama sa više dece postoji još jedan problem. Često se podrazumeva da će pomoći onaj ko ima veću platu, živi bliže ili nema svoju decu. Vremenom taj dogovor može da postane nepravda prema jednom članu porodice.
Nije isto pomoći roditelju koji je bolestan ili više ne može da radi i pomagati osobi koja ima mogućnost da zarađuje, ali je navikla da deo svojih troškova prebacuje na decu. U takvim slučajevima novac lako postane izvor svađe. Dete ima utisak da ga roditelj koristi. Roditelj smatra da je prirodno da mu dete pomogne. Obe strane mogu godinama da ostanu pri svom stavu.
Kod mladih bračnih parova ovo pitanje može da bude posebno komplikovano.
Ako supružnici imaju zajednički budžet, odluka da se deo novca svakog meseca daje roditeljima direktno utiče na kućne finansije.
Ako imaju odvojene račune, situacija je nešto drugačija, ali problem ne nestaje.
Recimo da jedno od njih izdvaja 20.000 dinara mesečno za svoje roditelje. Za godinu dana to je 240.000 dinara. Za pet godina – 1,2 miliona dinara.
To više nije povremena pomoć. To je ozbiljna stavka porodičnog budžeta. Zato se pitanje roditeljske pomoći često ne rešava samo odnosom deteta i roditelja. Kada je dete u braku, novac postaje i pitanje odnosa između supružnika.
U mnogim porodicama roditelji su decenijama ulagali u svoju decu. Pomagali su oko školovanja, kupovine prvog automobila, svadbe ili stana. Često su finansijski učestvovali i kada se dete osamostali.
Kasnije dolazi trenutak kada dete počinje da vraća tu pomoć. Nije neobično da ista porodica prođe kroz obe faze.
Kada su deca mala, roditelji nose najveći deo troškova. Kada roditelji ostare, deo finansijskog tereta prelazi na decu. Problem je što život danas ne omogućava svima da tu ulogu preuzmu bez posledica po sopstveni budžet.
Tu nema univerzalnog odgovora.
Ako roditelj ima solidnu penziju i dete mu povremeno kupi namirnice, teško je govoriti o izdržavanju. Ako roditelj ne može da plati račune bez redovne pomoći deteta, odnos je drugačiji. Ako dete zbog toga kasni sa svojim računima, zadužuje se ili ne može da pokrije potrebe svoje dece, problem postaje još ozbiljniji.
Zato iznos sam po sebi nije dovoljan da pokaže šta se u porodici zaista dešava.
Važno je koliko roditelj ima sopstvenih prihoda, kakvi su mu troškovi i kakve mogućnosti ima dete koje pomaže.
U nekim porodicama 10.000 dinara rešava problem. U drugim ni 30.000 nije dovoljno.
Roditeljima se pomaže iz različitih razloga.
Neko to radi zato što želi da majka ili otac imaju bezbrižniji mesec. Neko zato što roditelj objektivno ne može sam. Neko oseća da je red da vrati ono što je tokom života dobijao od porodice.
Ali kada pomoć postane nešto što se podrazumeva, tada dete više ne odlučuje da li može da pomogne. Od njega se očekuje da pomogne.
A to je velika razlika, naročito kada i samo ima ograničene prihode.
U Kragujevcu, gde veliki broj domaćinstava raspolaže ograničenim mesečnim budžetom, novac koji odlazi iz jedne kuće često mora da se nadoknadi u drugoj.
Zbog toga se pitanje „koliko daješ roditeljima“ ne može posmatrati samo kao pitanje porodičnog vaspitanja.
To je i pitanje prihoda, penzija, troškova života i mogućnosti odrasle dece da istovremeno vode svoj život i pomažu roditeljima.
Kada roditelj ne može sam, pomoć deteta je često ono što zatvara kućni budžet.
Kada dete zbog te pomoći više ne može da zatvori sopstveni, granica je već pređena.
