Plata ostane ista, a posao se tokom godina promeni. Zaposleni preuzme nove obaveze, radi samostalnije i nosi veću odgovornost, dok iznos koji svakog meseca stiže na račun ostane isti. Razgovor o povišici zato mnogi odlažu, čak i kada znaju da imaju razlog da ga pokrenu.
U većini slučajeva zaposleni vrlo dobro zna kada je prerastao platu sa kojom je počeo da radi.
Na početku je posao jasno definisan. Vremenom se granice pomeraju. Kolega ode, pa deo njegovih zadataka preuzme osoba koja ostaje. Stigne novi klijent. Promeni se način rada. Uvedu se nove obaveze. Sve se događa postepeno, pa ni trenutak u kojem je posao postao veći od prvobitnog dogovora često nije lako odrediti.
Plata, međutim, ima svoju vrlo jasnu cifru. Ona svakog meseca stiže na račun u istom iznosu.
Jedna Kragujevčanka, zaposlena u privatnoj firmi, kaže da je tako godinama preuzimala nove zadatke.
„Kada sam počela, znala sam šta je moj posao. Posle je koleginica otišla, pa sam preuzela njen deo. Onda je došao novi klijent i dobila sam još posla. Posle nekog vremena više nisam ni gledala šta mi piše u ugovoru, samo sam radila ono što treba.“
Povećanje plate nije tražila odmah.
„Mislila sam da će neko primetiti.“
Nije se dogodilo. Razgovor je pokrenula tek kada je shvatila da radi posao koji je znatno širi od onog zbog kojeg je zaposlena.
Ovakve situacije nisu retke u radnim sredinama. Posao se menja mnogo brže od formalnih uslova zaposlenja. Ono što je počelo kao pomoć kolegi ili privremeno preuzimanje zadatka može postati stalna obaveza.
Zaposleni to prihvati, firma se navikne, a nova organizacija rada postane svakodnevica.
Razgovor o novcu na poslu mnogima je neprijatniji od samog traženja novog posla. Kada se konkuriše u drugoj firmi, zaposleni proverava koliko njegovo iskustvo vredi na tržištu. Kod razgovora sa trenutnim poslodavcem izlaže se direktnoj proceni.
Odgovor može biti pozitivan, ali može uslediti i objašnjenje da nema novca za povećanje. Poslodavac može smatrati da rezultati još nisu dovoljni ili da trenutne okolnosti firme ne dozvoljavaju promenu zarade.
Zaposlenom je često najteže upravo da čuje taj odgovor.
Postoji i strah da će zahtev promeniti odnos sa šefom. Čovek koji je do tada bio „korektan“, „fleksibilan“ i spreman da uskoči kada treba može imati osećaj da će insistiranjem na novcu ostaviti drugačiji utisak.
Jedna zaposlena iz Kragujevca to opisuje ovako:
„Plašila sam se da ne ispadne da mi je samo novac važan. Volela sam svoj posao i želela sam da ostanem. Samo sam htela da plata prati ono što sada radim.“
U firmama se retko dogodi da neko jednog jutra dobije deset novih obaveza. Mnogo češće jedna stvar dođe preko druge. Završi se posao kolege koji je na odmoru. Preuzme se deo klijenta. Ostane se duže zbog roka. Nauči se još jedan posao jer „nema ko drugi“. Posle nekog vremena sve to postane deo radnog dana.
Zaposleni se navikne na novi obim posla. I firma se navikne. Tu nastaje razlika između onoga što je bilo dogovoreno na početku i onoga što se stvarno radi nekoliko godina kasnije. Upravo ta razlika trebalo bi da bude jedna od glavnih tema razgovora o plati.
Najozbiljniji razgovor o plati ne mora da počne rečenicom da zaposleni odlazi. Mnogo je korisnije razgovarati o konkretnim promenama u poslu. Veća odgovornost, samostalnost, rezultati i zadaci koje zaposleni sada obavlja daju razgovoru jasnu osnovu.
Ponekad će povećanje biti moguće odmah. Ponekad će biti potreban određeni rok. Postojaće i situacije u kojima firma jednostavno nema mogućnost da poveća platu. I odbijanje je odgovor.
Zaposleni tada zna da se pod postojećim uslovima njegova zarada neće promeniti i može da donese odluku na osnovu toga.
Jedan Kragujevčanin kaže da je godinama slušao da će razgovor o plati doći „kada bude pravi trenutak“.
„Nisam hteo da pritiskam. Radio sam svoj posao, preuzimao šta treba i čekao da dođe vreme.“
Vreme je došlo kada je pronašao drugi posao.
„Kada sam rekao da imam ponudu druge firme, odjednom je bilo moguće da dobijem veću platu.“
Firma je ponudila da ostane.
Odbio je.
„Tada sam već shvatio da sam mogao da razgovaram mnogo ranije.“
Ovakav rasplet nije dobar ni za zaposlenog ni za poslodavca.
Firma tada rizikuje da izgubi osobu koja već poznaje posao, klijente i način rada. Zaposleni tek prilikom odlaska dobija potvrdu da je na tržištu mogao da dobije više.
Godine provedene u istoj firmi same po sebi ne garantuju veću platu. Vrednost raste sa znanjem, odgovornošću i rezultatima koje zaposleni može da pokaže. Radnik koji danas samostalno rešava stvari za koje mu je na početku bila potrebna pomoć ima drugačiju vrednost za poslodavca nego prvog dana rada.
Ipak, tržište rada ima još jednu važnu ulogu.
Nova firma često nudi veću platu upravo zato što želi da privuče osobu sa iskustvom. Zaposleni koji je godinama ostao na početnoj ili blago uvećanoj zaradi može tek tada da vidi koliko je razlika između njegove sadašnje plate i tržišne ponude.
Zato je korisno povremeno proveriti šta se nudi za isti posao. Ne kao pretnju poslodavcu, već kao informaciju o sopstvenom položaju.
Ćutanje se na poslu lako protumači kao zadovoljstvo. Zaposleni može iznutra biti potpuno nezadovoljan, ali dok posao funkcioniše, nema formalnog signala da želi promenu uslova.
Zato nije dovoljno očekivati da će šef sam izračunati koliko je obaveza zaposlenom dodato tokom godina. Poslodavac vidi rezultate rada, ali ne mora ih posmatrati iz iste perspektive kao osoba koja taj posao svakodnevno obavlja.
Tu odgovornost imaju obe strane. Zaposleni treba da kaže šta očekuje. Poslodavac treba da objasni šta može da ponudi. Tek tada postoji stvaran razgovor o plati.
Ne postoji univerzalna cifra niti određeni broj godina nakon kojih zaposleni automatski dobija pravo na povišicu. Pravi trenutak dolazi kada postoji konkretna promena u poslu i dovoljno razloga da se o njoj razgovara. To može biti preuzimanje većih odgovornosti, samostalno vođenje važnog dela posla ili rezultat koji je postao važan za firmu. Tada razgovor prestaje da bude molba za više novca i postaje pregovor o uslovima rada.
Odgovor poslodavca daje drugu polovinu slike.
Povećanje plate pokazuje da postoji prostor za napredovanje. Odlaganje traži dogovor o tome kada će se tema ponovo otvoriti. Odbijanje ostavlja zaposlenom jasnu informaciju da u postojećim okolnostima ne može da računa na veću zaradu.
Posle toga nema mnogo prostora za nagađanje. Zaposleni zna šta firma nudi, zna šta sam može da dobije na tržištu i može da odluči da li mu se ostanak pod tim uslovima isplati.
Razgovor je mogao da bude neprijatan. Čekanje godinama često košta više.
