Radio uživo
Duhovnik Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac, protojerej Bojan Dimitrijević, deli svoje iskustvo iz "Crvene" kovid zone ove zdravstvene ustanove u autorskom tekstu naslova "Misija crkve u vreme pandemije COVID 19", koji je objavljen sa sajtu Eparhije Šumadijske.
Tekst prenosimo u celosti:
Budući da je Srpska Pravoslavna Crkva sve nedaće našeg naroda proživela i preživela rame uz rame sa svojim vernim narodom, okolnosti su naložile da i ovu veoma složenu situaciju Crkva proživljava podjednako sastradavajući kao i u vreme velikih ratova, gladi, epidemija i sličnih nedaća kojima naša istorija obiluje.
Kada su se pojavili prvi slučajevi osoba inficiranih virusom Covid-19, svima je to bila novina i samo mali broj ljudi iz struke je mogao pretpostaviti kako će se situacija odvijati, kako u bližoj tako i u daljoj budućnosti.
Prvih meseci pandemije nije bilo slučajeva da sveštenik ulazi u Covid zone kako bi ispovedio i pričestio pacijente, ali kako je vreme odmicalo lekari i ostalo medicinsko osoblje su se navikavali na novonastalu situaciju i sveštenik je počeo da ulazi u „Crvene zone“ u kojima su ležali pacijenti zaraženi virusom Covid-19, pa i u prostorije intezivne nege u kojima se leče najteži bolesnici.
Moj prvi direktni kontakt sa „Crvenom zonom“ i pacijentima na lečenju od Korone se dogodio u Covid centru-C1 Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac, i jednostavno ne postoje reči kojima mogu da opišem situaciju u kojoj sam se našao, jer je za mene sve to predstavljalo jedno potpuno novo iskustvo. Onaj prostor koji sam odlično poznavao (jer sam kao bolnički sveštenik 3 do 4 puta nedeljno odlazio na klinike UKC-a Kragujevac radi ispovesti i pričešća bolesnika) sada mi je izgledao drugačije, podeljen je po zonama, pregrađen i onemogućen je svaki kontakt Covid zone sa ostalim prostorijama, postavljene su „Filter prostorije“ za raspremanje i dezinfekciju onih koji izlaze iz „Crvene zone“. Prvi utisak koji će mi zauvek ostati u sećanju je ljubaznost medicinskog osoblja na čelu sa dr. Nebojšom Stevanovićem-anesteziologom UKC Kragujevac, koga poznajem duži vremenski period. Prilikom ulaska u zelenu zonu dočekan sam kao „svoj“ uz detaljna uputstva kako se treba ponašati, kako pripremiti i koje mere ispoštovati prilikom ulaska i boravka u „Crvenoj zoni“, ali i prilikom napuštanja „Crvene zone“. Ono što treba posebno pohvaliti i naglasiti je razumevanje uprave UKC Kragujevac i direktora doc. dr Predraga Sazdanovića, koji su potpuno razumeli duhovni karakter ulaska sveštenika u Crvenu zonu u smislu podrške, kako pacijentima tako i osoblju.
Po mom skromnom mišljenju u doba pandemije u UKC Kragujevac definišu se dva utiska koje ću pokušati da iznesem. Prvi utisak je stanje, zabrinutost i osećanje svakog pacijenta ponaosob, a drugi utisak je ogromna duhovna i fizička žrtva svog osoblja angažovanog u radu sa Covid pacijentima.
Prvo što se zapazi prilikom vizuelnog kontakta sa pacijentom su vidljivi umor i uplašenost( do sada nisam video ni jednog Covid pacijenta koji nije uplašen), jer u bolesničkoj sobi leži mnogo pacijenata sa teškim kliničkim slikama, tako da se svako pita „kako i da li ću ja ovo izdržati, ako ili kada, dođem u ovu fazu“. Umor i strah su potpuno opravdani i realni, jer se svaki bolesnik bori za vazduh, a pojedini doslovno vape za kiseonikom kojim bi napunili pluća. Usled hipoksije dolazi i do duhovnog i psihičkog „potonuća“, tako da i pacijenti sa lakšom kliničkom slikom na prvi pogled laicima izgledaju loše, ali kada se od lekara sazna da je situacija prilično stabilna, izvodi se logičan zaključak da je u pitanju borba čoveka za nasušni i životodavni dah. Drugi utisak je da se svi pacijenti osećaju otuđeno. U „Crvenoj zoni“ svi zdravstveni radnici su odeveni u skafandere(kao i ja kada se nalazim u Crvenoj zoni) i na sebi imaju svu opremu koju predviđa struka za ovakve situacije, tako da pacijent danima i nedeljama ne vidi lice drugog čoveka, odnosno nekog iz spoljašnjeg sveta, komunikacija je otežana jer su skoro svi pacijenti na kiseoničkoj potpori i svako eventualno sklanjanje maske, makar i na trenutak, predstvlja problem usled manjka kiseonika. Treći utisak koji možda i najviše muči pacijente je potpuno odsustvo njegovog redovnog i prirodnog okruženja, odnosno porodice, prijatelja i ljudi sa kojima je do juče svakodnevno komunicirao.
Kada se čovek nađe u bolnici, a to nikada i nikako nije njegovom voljom, takođe je odvojen od porodice, ali pošto postoje dani i satnica predviđena za posete, pacijent redovno održava kontakte sa svojom porodicom, što u uslovima boravka u Covid zoni nije moguće, pa se na otuđenost koju smo već pomenuli projavljuje dodatni balast u svakodnevici pacijenata obolelih od Covid-19. Po blagoslovu NJegovog Preosveštenstva Episkopa šumadijskog G.G. Jovana, a u skladu sa epidemiološkim pravilima sveštenik u „Crvenu zonu“ ulazi opremljen kao i svi angažovani u radu sa Covid pacijentima, ispod skafandera se nosi mali epitrahilj, a sami čin Ispovesti i Pričešća traje prilično kratko i najčešće se sastoji od par reči (retko rečenica) koje pacijent uz napor izgovori, jedne molitve koju sveštenik mora da zna napamet, jer u „Crvenu zonu“ se ne može uneti Trebnik koji bi posle izneo (pošto se iz Crvene zone ne sme izneti ništa) i samog čina pričešća Svetim Tajnama Hristovim koje se daju pacijentu. Sama pojava sveštenika, koga pacijent može prepoznati jedino po tome što na skafanderu može da piše „Sveštenik UKC“, za pacijenta predstavlja veliku duhovnu potporu jer će ga pričestiti Svetim Tajnama Hristovim, ali i kontakt sa nekim ko može doneti pozdrave porodice i rodbine. Samim tim pacijent stiče utisak da je i dalje deo zajednice kojoj pripada, da se njegov život nastavlja sa osveženom nadom na ozdravljenje i povratak kući i da Crkva i dalje vrši svoju misiju bez obzira gde se u kom trenutko bilo ko od nas nalazio.
Po pitanju ogromne duhovne i fizičke žrtve osoblja angažovanog u radu sa pacijentima sa teškim respiratornim infekcijama uzrokovanih koronavirusom, teško je pronaći adekvatne reči koje mogu opisati samo jedan dan boravka u Covid zoni, a kamo li godinu dana neprestane borbe. Medicinsko osoblje koje se bavi lečenjem pacijenata obolelih od Covid-19 je umorno i preumorno, a ne zna se da li je teži psihički ili fizički umor usled rada u vanrednim okolnostima koje traju duže od godinu dana. Mišljenja sam da svak od nas treba da pretpostavi da mu dete, roditelj, brat ili sestra rade u Covidu već godinu dana, da dolaze sa posla umorni i odlaze na posao umorni, da se svakodnevno izlažu opasnosti da se zaraze, a to pretpostavlja i najtragičniji ishod, pa tek onda da se odluče na nepromišljene korake tipa organizovanja skupova, proslava, koncerta, boravka u malom prostoru sa velikim brojem ljudi, odlazaka u turističke avanture (pišem avanture jer se nikada ne zna kako se taj boravak može završiti) i druge vidove nepoštovanja epidemioloških mera. Ono što sam čuo od svih pacijenata, a što sam i sam zapazio, jesu reči hvale za osoblje koje daje sve od sebe kako bi pacijentima olakšalo život koliko god je to moguće i to treba pohvaliti i posebno naglasiti prilikom svakog pomena zdravstvenih radnika. Ono o čemu se veoma malo razmišlja jeste da su to ljudi koji posle boravka u Covid zoni odlaze svojim kućama, kod svoje dece i roditelja, da mogu svojim ukućanima, ne daj Bože, preneti virus i tako svoju celu porodicu ozbiljno ugroziti, a uprkos svemu tome oni evo već godinu dana neumorno, danonoćno rade sa pacijentima kojima je potrebna vrhunska stručnost, nega i pažnja, ne obazirući se na moguće posledice na svoje i zdravlje svojih najmilijih.
Osim truda zdravstvenih radnika, dužni smo i mi sveštenici da na pravi način obavimo svoju misiju koja ima ne samo duhovni, već i prosvetiteljski karakter, poučavajući narod kako se treba ponašati, kako sačuvati seba, a ono što je mnogo bitnije kako sačuvati druge, jer je Srpska Pravoslavna Crkva od uvek, osim duhovnog imala i prosvetiteljski karakter koji ne smemo prenebregnuti ni u ovom trenutku, već moramo ostati na visini svog duhovnog zadatka, što Gospod Isus Hristos i Sveti Sava sa likom svih Svetih od nas i očekuju.
Protojerej Bojan Dimitrijević, duhovnik Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac
