Opis radnog mesta nalazi se u ugovoru, ali pravila po kojima mnogi zaposleni zapravo funkcionišu uglavnom nigde nisu napisana. Ostajanje posle radnog vremena, poruke koje stižu uveče, prećutkivanje nepravde, ogovaranja među kolegama, pritisak da se ne otvara bolovanje, deo su svakodnevice o kojoj se retko govori javno. Ipak, upravo takve situacije za mnoge predstavljaju stvarnost iza zatvorenih vrata firmi u Kragujevcu.
Na razgovoru za posao retko ko pita kakva je atmosfera u kolektivu. U oglasima piše da se traže odgovorni, vredni i timski igrači, ali se ne pominju nepisana pravila koja mnogi zaposleni nauče već tokom prvih nekoliko dana.
„Nemoj mnogo da pitaš“
Prvi radni dan uglavnom ne počinje upoznavanjem sa kolegama, već upoznavanjem sa pravilima koja nigde ne pišu.
Ne kasni.
Ne raspravljaj se.
Ne postavljaj previše pitanja.
Ne govori da nešto ne znaš.
„Ako želiš da ostaneš ovde, brzo ćeš naučiti kako stvari funkcionišu“, kaže radnica iz jedne trgovine u Kragujevcu. „To ti niko ne kaže direktno, ali vrlo brzo shvatiš.“
„Prekovremeni nije obavezan, ali...“
Većina sagovornika kaže da ih niko formalno ne tera da ostanu duže. Ali isto tako kažu da dobro znaju kako izgleda kada prvi ustaneš i kažeš da ideš kući.
„Kažu da je dobrovoljno. Jeste. Ali sledeći put kada se bude delio godišnji ili birala smena, nekako se sve pamti.“
Radnik iz proizvodnje kaže da se često podrazumeva da ostane još sat ili dva.
„Niko neće napisati da moraš. Samo te pogledaju kada kažeš da ne možeš.“
Viber grupa ne zna za kraj radnog vremena
Granica između posla i privatnog života, kažu zaposleni, poslednjih godina postala je sve tanja. Poruke stižu uveče. Vikendom. Na godišnjem odmoru.
„Nije hitno, ali pročitaš. Posle razmišljaš o tome do sutra.“
Jedna administrativna radnica kaže da joj se dešava da odgovara na poslovne poruke dok večera sa porodicom.
„Niko nije rekao da moram. Ali ako svi odgovore, odgovoriću i ja.“
Kolega danas, konkurencija sutra
Nisu svi problemi vezani za nadređene. Mnogo zaposlenih kaže da im je teže da izađu na kraj sa međuljudskim odnosima.
„Ogovaranja su postala normalna.“
„Dovoljno je da šef pohvali jednog radnika i odmah kreću priče.“
„Pred tobom jedno, iza leđa drugo.“
Nekoliko sagovornika kaže da upravo zbog toga na poslu više ne sklapaju prijateljstva.
„Dolazim da radim i idem kući.“
„Ne idi na bolovanje ako baš ne moraš“
Jedna od rečenica koju su naši sagovornici najčešće pominjali nije deo nijednog pravilnika.
Ali je mnogi dobro poznaju: „Ako možeš, izdrži još malo.“
Jedna Kragujevčanka kaže da je sa temperaturom dolazila na posao jer nije želela da ostavi kolege same.
„Posle shvatiš da svi tako razmišljaju.“
Ćutanje kao način opstanka
Zašto ljudi o ovome retko govore javno? Odgovor je gotovo kod svih bio isti:
„Zato što nam posao treba.“
Jedni otplaćuju kredit. Drugi izdržavaju decu.Treći godinama traže stabilno zaposlenje.
„Možeš da kažeš šta misliš. Samo moraš da budeš spreman da snosiš posledice.“
Pravila koja ne postoje, ali ih svi znaju
Tokom razgovora sa zaposlenima izdvojilo se nekoliko „pravila“ koja se, kako kažu, razlikuju od firme do firme, ali su iznenađujuće slična:
• ne odbijaj prekovremeni ako ne moraš;
• ne budi prvi koji traži godišnji odmor;
• ne protivreči šefu pred drugima;
• ne prijavljuj svaku nepravdu;
• ne mešaj se u sukobe kolega;
• ne iznosi probleme firme van kolektiva;
• ako si nov, radićeš više dok se „ne dokažeš“.
Nijedno od ovih pravila ne piše u ugovoru, ali mnogi zaposleni kažu da ih vrlo brzo nauče.
Nije svuda isto
Važno je reći i drugu stranu. Među sagovornicima bilo je i onih koji ističu da rade u kolektivima u kojima se prekovremeni plaća, gde se godišnji odmor koristi bez problema i gde nema pritisaka. Upravo zato iskustva zaposlenih mogu biti veoma različita, čak i kada rade isti posao.
U nekim firmama, najveći deo radnog dana često se ne svodi samo na posao, već i na odnose među ljudima, nepisana pravila i odluke koje zaposleni donose kako bi sačuvali radno mesto. Ta iskustva nisu ista u svim firmama, ali dovoljno često se ponavljaju da postanu tema o kojoj se govori tiho – na pauzi, u automobilu posle smene ili kod kuće, mnogo češće nego javno.
