Telefon koji se plaća na rate, internet, televizija, bankarska naknada, nekoliko pretplata koje se skoro i ne koriste, osiguranje, kreditna rata i još nekoliko izdataka koji se uredno skidaju sa računa. Nijedan od njih sam po sebi ne izgleda kao ozbiljan udar na kućni budžet. Problem nastaje kada se svi saberu. Tada se ispostavi da deo plate svakog meseca odlazi na usluge i obaveze o kojima se više ni ne razmišlja.
Koliko novca mesečno potrošimo, a da zapravo nemamo osećaj da smo nešto kupili?
To je verovatno jedno od najnezgodnijih pitanja kada se sedne i pogleda promet po računu. Hrana se vidi. Gorivo se vidi. Račun iz prodavnice ostane u fioci ili na telefonu. Kada se plati večera, znamo gde je novac otišao. Sa malim mesečnim troškovima situacija je drugačija.
Novac se skida automatski i često bez ikakvog trenutka u kojem čovek zaista odlučuje da ga potroši.
Pretplata prođe prvog u mesecu. Banka naplati održavanje računa. Mobilni operater skine ugovorenu sumu. Stigne račun za internet. Kredit se automatski naplati. Na kartici ostane nešto manje novca, ali se život nastavlja potpuno isto.
Upravo zato ti izdaci mogu dugo da ostanu van pažnje.
Kada bi neko rekao da svakog meseca daje 500 dinara za jednu uslugu, teško da bi to zvučalo kao veliki trošak. Ali četiri ili pet takvih usluga već menjaju računicu. Problem je što se takvi izdaci najčešće ne doživljavaju kao jedna kategorija potrošnje. Jedan pripada telefonu, drugi banci, treći televiziji, četvrti nekoj aplikaciji, peti osiguranju. Na kraju meseca niko ih ne sabira. A trebalo bi. Jer 500 dinara mesečno nije samo 500 dinara. Za godinu dana to je 6.000 dinara. Trošak od 1.000 dinara mesečno postaje 12.000 dinara godišnje.
Kada se takvih stavki nakupi nekoliko, dolazi se do iznosa koji više nije sitan.
Mobilni telefon je dobar primer. Ugovor često deluje jednostavno: tarifa, uređaj i mesečna rata. Sve je raspoređeno tako da pojedinačni iznos ne izgleda naročito velik. Problem se vidi tek kada se saberu telefon, internet i druge usluge koje se plaćaju istom operateru ili odvojeno.
Ako se tome dodaju uređaji koje domaćinstvo koristi, račun više nije zanemarljiv.
I još jedna stvar se često izgubi iz vida: kada rata za telefon postane deo mesečnog budžeta, ona se vrlo brzo počne doživljavati kao fiksni trošak, a ne kao kupovina. To psihološki menja odnos prema novcu.
Čovek više ne razmišlja da li bi danas dao taj iznos za telefon. Samo zna da mu svakog meseca treba novac za ratu.
Pretplate su još neprimetnije. Tu se najlakše izgubi kontrola. Jedna platforma za filmove, druga za muziku, neka aplikacija, dodatni prostor za fotografije, program koji je jednom bio potreban zbog posla. Svaka usluga ima svoju cenu i svaka se plaća posebno. Najskuplje su one koje više ni ne koristimo.
Čovek se pretplati zbog jedne potrebe, koristi uslugu neko vreme, a onda zaboravi da je otkaže. Novac nastavlja da odlazi. Nije dovoljno ni znati koliko pretplata imamo.
Treba pogledati kada se naplaćuju i sa koje kartice, jer se deo njih aktivira preko prodavnica aplikacija, a ne direktno preko domaćinstva ili operatera. Tako se lako desi da osoba tek kada pogleda izvod shvati koliko različitih usluga svakog meseca ima pravo da joj naplati novac.
Naknada za održavanje računa spada među troškove koje ljudi često prihvate kao nešto što se podrazumeva. Nekoliko stotina dinara mesečno ne deluje kao razlog da se menja banka. Ali upravo je u tome stvar.
Stalni mali trošak postaje veliki kada traje godinama.
Tu su i naknade koje zavise od paketa, korišćenja kartica ili pojedinih usluga. Klijent često zna kolika mu je plata i koliko podigne sa računa, ali mnogo manje pažnje posvećuje tome koliko mu banka tokom godine naplati za različite usluge. A to je novac koji ne donosi nikakvu novu stvar u kuću. Samo nestane sa računa.
Jedna rata uglavnom nije problem. Problem nastaje kada ih ima nekoliko. Telefon se plaća još deset meseci. Televizor još osam. Kredit još nekoliko godina. Uz to ide dozvoljeni minus ili kreditna kartica.
Tada deo plate već na dan kada legne više nije raspoloživ.
Čovek zapravo ne raspolaže punom platom, iako mu na papiru upravo toliko piše. To je jedan od razloga zbog kojih se zarada može povećati, a osećaj finansijskog rasterećenja ipak izostane. Novac koji dođe već ima svoje vlasnike.
Osiguranje se često plaća dok se ne zaboravi da postoji. Kod pojedinih polisa iznos se ne oseća kao veliki udar. Plaćanje je redovno, a korist nije svakodnevno vidljiva. Zbog toga se osiguranje lako pretvori u stavku koju više niko ne preispituje.
To ne znači da je nepotrebno. Naprotiv, određene vrste osiguranja postoje upravo da bi zaštitile domaćinstvo od velikog neplaniranog troška.
Ali i takvu obavezu treba uračunati kada se gleda koliko zaista košta život jednog domaćinstva.
Najveći problem je što se ovi troškovi ne ponašaju kao „velika kupovina“. Kada čovek kupuje frižider, automobil ili nameštaj, dobro razmisli. Kod mesečnih obaveza odluka se donese jednom, a plaćanje traje.
Zato je lako izgubiti osećaj koliko nešto zaista košta.
Ako se neka usluga plaća 800 dinara mesečno, većina ljudi neće reći da je za nju ove godine dala 9.600 dinara. Reći će da plaća 800 dinara mesečno. Razlika je samo u načinu na koji posmatramo isti novac.
A upravo taj način može da sakrije ozbiljan deo kućnog budžeta. Domaćinstvo koje svakog meseca ima 2.000 dinara ovakvih manjih obaveza potroši 24.000 dinara godišnje. Kod 5.000 dinara mesečno dolazi se do 60.000 dinara. To već nije novac koji se može nazvati sitnicom.
Za taj iznos domaćinstvo može da pokrije ozbiljan deo godišnjih troškova, nekoliko većih računa ili da napravi rezervu za neplanirani izdatak.
I upravo tu se vidi zašto mali troškovi zaslužuju više pažnje. Ne zato što svaki od njih treba ukinuti. Nego zato što je važno znati koliko ukupno koštaju.
Dovoljno je otvoriti bankovni račun i pogledati poslednjih nekoliko meseci. Tada se vidi ono što se tokom svakodnevnog života lako previdi. Isti iznos koji se ponavlja svakog meseca. Naplata neke usluge koja više nije potrebna. Paket koji se plaća, a koristi se samo delimično. Naknada koju čovek godinama prihvata bez pitanja. Tek kada se sve stavi na jedno mesto, postaje jasno koliko plata zapravo nije dostupno za ono što želimo da kupimo.
