Najveći strah mnogih zaposlenih nije samo gubitak trenutne plate. To je pitanje koje dolazi posle.
Dok mlađi radnik može da promeni firmu, nauči novi posao ili prihvati početnu poziciju, čovek sa 30 godina staža često se nalazi između dva sveta: Ima previše iskustva da bi ga poslodavac posmatrao kao početnika, ali premalo godina da bi mogao da se osloni na penziju.
Za mnoge zaposlene otkaz pred kraj radnog veka predstavlja posebno težak udarac. Ne samo finansijski.
Posle decenija provedenih u jednoj fabrici, službi ili firmi, ponovo se vraćaju na početak – oglasi za posao, razgovori, konkursi i dokazivanje.
Jedan od problema je što mnogi poslodavci traže mlađe radnike. Razlozi su različiti: očekuju veću prilagodljivost, niža početna primanja ili rad u drugačijem tempu. Ali posledica je ista – ljudi sa iskustvom često dobijaju manje prilika.
Paradoks je što mnogi radnici u tim godinama imaju ono što se danas stalno traži: odgovornost, iskustvo i poznavanje posla.
Ipak, kada se pojavi konkurs, godine često postanu nevidljiva prepreka.
„Kada kažem koliko imam godina, razgovor nekako brzo završi“, jedan je od čestih komentara ljudi koji pokušavaju da pronađu novi posao.
Poseban problem imaju oni čija znanja nisu vezana za savremene tehnologije.
Radnik koji je 20 godina radio u proizvodnji, administraciji ili trgovini može biti vrhunski poznavalac svog posla, ali mu prelazak u drugu oblast često predstavlja veliki izazov.
Ljudi koji ostanu bez posla desetak godina pred penziju nalaze se u najnepovoljnijem položaju. Za penziju je rano, a za početničke pozicije često ih smatraju prestarim.
A računi ne čekaju. Kredit, stanarina, komunalije i svakodnevni troškovi ostaju isti bez obzira na godine.
Zbog toga mnogi prihvataju poslove koji su ispod njihovih kvalifikacija. Bivši rukovodioci rade fizičke poslove. Ljudi sa dugogodišnjim iskustvom prihvataju minimalac. Radnici koji su nekada imali sigurnu poziciju prelaze na povremene poslove.
Poslodavci često navode da nije stvar samo u godinama, već u potrebama firme.
Traže ljude koji mogu brzo da se prilagode promenama i novim sistemima rada.
Međutim, radnici upozoravaju da se iskustvo često potcenjuje, jer neko ko je 25 godina radio isti posao ne donosi samo godine, već i znanje koje se ne može naučiti za nekoliko meseci.
Ipak, postoje i drugačiji primeri.
Neki ljudi nakon otkaza pokreću male poslove, rade privatno ili koriste iskustvo koje su godinama sticali. Ali za to je često potrebna finansijska rezerva koju mnogi nemaju.
Najveća razlika između mlađih i starijih radnika upravo je u tome što mlađi imaju vreme da krenu ispočetka.
Kod onih koji su bliže penziji, svaki izgubljeni mesec ima mnogo veću težinu.
Gubitak posla desetak godina pred penziju nije samo pitanje pronalaska nove plate, već i pitanje položaja čoveka na tržištu rada. Iskustvo i godine rada predstavljaju veliku vrednost, ali u praksi često nisu dovoljna zaštita od otkaza i promena u poslovnom svetu. Za mnoge radnike u pedesetim najveći izazov nije samo da pronađu posao, već da pronađu mesto na kojem će njihove godine biti prednost, a ne razlog za odbijanje.
