Kragujevac ima jednu specifičnu, istorijsku vrstu ponosa koju retko koji grad u Srbiji poseduje. Pomenite bilo kojoj generaciji "stare garde" na ulicama našeg grada odnos sa Beogradom i odmah ćete dobiti podsećanje iz istorije: Kragujevac je bio prva prestonica moderne Srbije, sve prvo krenulo je odavde. Iz tog duboko ukorenjenog lokalpatriotizma prirodno je izrastao i onaj čuveni šumadijski prkos koji sa visine gleda na "krug dvojke". Dok stalno figurira ono čuveno da "Srbija radi, a Beograd se gradi" i da mladi masovno pakuju kofere i sele se u glavni grad, što je preraslo u ozbiljan psihološki i ekonomski fenomen, priča na kragujevačkom asfaltu je specifična. Čini se da oko Beograda mnogo više "tupimo zube", nego što mu realno gravitiramo.
Univerzitetski bedem - Ko može da sedi u Kragujevcu, ali poslovno "živi" u prestonici
Jedan od glavnih razloga zašto Kragujevac ne doživljava sudbinu manjih mesta koja se "gase" jeste činjenica da je naš grad ozbiljan, jak univerzitetski centar. Hiljade mladih ljudi ovde upisuje i završava fakultete. Za razliku od nekih drugih gradova gde je odlazak u Beograd na studije podrazumevani korak, Kragujevčani su u prilici da ostanu na svom terenu.
To stvara specifičnu bazu - imamo obrazovanu, mladu populaciju koja voli komfor svog grada, činjenicu da ti je sve na 15 minuta, da ne provodiš tri sata dnevno u prevozu...
Pa ipak, ekonomski paradoks je prisutan. Deo tih mladih ljudi fizički sedi u Kragujevcu, ali poslovno "živi" u prestonici ili inostranstvu. Radi se od kuće, za beogradske plate i strane klijente. Oni troše novac ovde, ali njihov profesionalni mozak je negde drugde. Oni su dokaz da Kragujevac više ne mora da se seli da bi uspeo - dovoljno je da upali laptop.
Ipak, "rupa" u obrazovnim profilima je činjenica - Kragujevac jeste jak univerzitetski centar, ali nema sve. Ako hoćeš arhitekturu, političke nauke, dramske umetnosti (glumu, režiju...) ili specifične jezike i tehničke smerove, auto-put ti ne gine. Deo tako obrazovanih mladih ljudi zaista i ostaje u Beogradu da radi. Tu su i neki lekari, inženjeri u stranim fabrikama u industrijskim zonama, menadžeri... Njihovi poslovi zahtevaju fizičko prisustvo. Za njih nema opcije "sedim u Kragujevcu, a kaplje beogradska plata".
Vikend bežanje iz prestoničkog kaveza
Neupitno je, dakle, da imamo i onu grupu koja je ipak otišla na studije ili za poslom u Beograd i tamo ostala. Ali se vraćaju kući svakog vikenda. Za njih je Beograd postao fabrika i kavez, a Kragujevac je ostao mesto "za dušu". Vraćaju se kod roditelja na nedeljni ručak, u staro društvo, u naše kafane... Taj fenomen "vikend Kragujevčana" zapravo pokazuje da se veza sa rodnim gradom ne kida lako i da prestonica, uprkos svom sjaju i novcu, često gubi bitku sa šumadijskim mirom i načinom života.
Da li je kragujevački inat jači od onoga što nam objektivno fali?
Odgovor je, ako ćemo iskreno, da nije. Jer iako je Kragujevac istorijski bio prva prestonica moderne Srbije i imao sve za to doba, danas mu bolno nedostaju stvari koje nudi isključivo zvanična prestonica.
Mi imamo duboko ukorenjen, sjajan kult navijanja za Radnički na našem "Čika Dači" i u hali "Jezero", ali ako hoćeš da uživo gledaš velike evropske sportske spektakle, karta za Beograd je obavezna. Imamo najstarije pozorište u zemlji na koje smo s pravom ponosni jer ima odličan repertoar i Arsenal fest koji nas drži na muzičkoj mapi, ali sve velike svetske zvezde i stadionski koncerti i dalje zaobilaze Šumadiju i idu pravo na Ušće ili u Arenu. Čak i kada je u pitanju obična svakodnevica i potrošački mentalitet - naš šoping centar Plaza, odnosno BIG jeste doneo promenu, ali on daleko zaostaje za ponudom prestoničkih šoping molova, pa se za ozbiljniju kupovinu i dalje planski seda u auto i kreće ka Beogradu. Ako putujemo avionom, na cenu karte uračunavamo i gorivo i logistiku do Aerodroma "Nikola Tesla" jer svoj, sem u nazivu naselja, nemamo.
Zato je taj naš lokalni inat specifičan i pomalo paradoksalan. Mi glasno kritikujemo beogradsku gužvu, nervozu i otuđenost, a zapravo u prestonici redovno kupujemo garderobu, tamo idemo na koncerte, tamo tražimo vrhunske specijalističke preglede i velike događaje.
Prkos koji nas koči ili nas čuva?
Dolazimo i do ključnog pitanja - da li nas taj naš večiti prkos prema Beogradu i insistiranje na statusu "prve prestonice" drži u prošlosti, ili nas čuva od gubljenja identiteta?
Naš prkos, dakle, nije ignorisanje Beograda. Više je to tiha frustracija grada koji je svestan svog potencijala, ali i svojih trenutnih limita. Pravi uspeh za Kragujevac neće doći iz tvrdoglavog negiranja prestonice zbog starog sjaja iz 19. veka, već onda kada energiju preusmerimo na to da naš grad konačno dobije sadržaje koji mu s pravom pripadaju. Da za dobar koncert, vrhunski šoping ili evropski sportski meč više ne moramo da plaćamo putarinu.
