Postoje ljudi koji će mesecima voziti automobil koji jedva mogu da održavaju, kupiti telefon koji realno ne mogu da priušte, obući nešto što će otplaćivati još dugo ili otići na mesto koje im je preskupo — samo da se ne bi videlo da nemaju novca.
Ne zato što im je to neophodno. Zato što im je važno kako izgledaju pred drugima.
U Kragujevcu se status ne pokazuje samo onim što čovek poseduje. Pokazuje se i onim što je spreman da uradi da bi ostavio utisak da pripada određenom društvu. Nekada se zbog toga ulazi u dugove, odriče drugih stvari, pozajmljuje novac, kupuje na rate ili se mesecima održava standard koji realna primanja ne mogu da prate.
A društvene mreže su taj pritisak učinile gotovo neprekidnim.
Automobil je jedan od najvidljivijih načina pokazivanja statusa.
Ne mora biti nov. Dovoljno je da izgleda dobro, da je određene marke ili da ostavlja utisak da je skuplji nego što zaista jeste.
Zbog toga ljudi ponekad biraju automobil prema tome kako će izgledati parkiran ispred zgrade, kafića ili firme, a tek onda prema tome koliko će ih koštati njegovo održavanje.
Polovni automobil može biti kupljen za iznos koji deluje prihvatljivo, ali se potom ulaže u felne, estetiku, ozvučenje, folije, održavanje izgleda i druge detalje koji nisu nužni za funkcionalnost vozila.
Još ekstremniji slučaj je kupovina automobila koji je finansijski iznad mogućnosti vlasnika. Rata se nekako uklopi u mesečni budžet, dok se ostali troškovi guraju u drugi plan.
Važno je da automobil izgleda dobro sada. Kako će se sve to plaćati narednih godina postaje sekundarno.
Sličan obrazac postoji i kod telefona.
Telefon je postao jedan od predmeta koji se najlakše vidi u društvu. Njegov model je prepoznatljiv, fotografiše se svakodnevno i direktno ulazi u sadržaj društvenih mreža.
Zato neki ljudi menjaju uređaj mnogo pre nego što je prethodni prestao da radi.
Stari telefon može sasvim dobro da služi, ali ako društvo oko vas koristi noviji model, odjednom počinje da izgleda kao dokaz da „nemate“.
Kupovina na rate dodatno prikriva stvarnu cenu. Umesto nekoliko stotina ili više hiljada evra odjednom, postoji mesečna obaveza koja deluje podnošljivije.
I tako se luksuz pretvara u ratu.
Jedna od ozbiljnijih posledica potrebe da se ostavi utisak jeste pozajmljivanje novca.
Ne nužno za osnovne životne potrebe, već za stvari koje bi trebalo da pokažu da se živi dobro.
Novac se pozajmljuje za izlazak, putovanje, proslavu, garderobu, telefon, automobil ili neki događaj na kojem se „mora biti“. Nekada se pozajmljuje od prijatelja ili porodice, nekada se koristi kreditna kartica ili dozvoljeni minus.
Najvažnije je da se spolja ne vidi problem.
Čovek može istovremeno izgledati kao da mu ništa ne nedostaje i biti u ozbiljnom finansijskom problemu.
Nekada je bilo potrebno da neko iz komšiluka vidi automobil ili novu garderobu.
Danas postoji publika od nekoliko stotina ljudi, a ponekad i nekoliko hiljada.
Jedna fotografija može pokazati restoran, hotel, automobil, novi telefon, sat, putovanje ili skupu garderobu. Ono što se ne vidi jeste kako je to plaćeno.
Niko ne objavljuje fotografiju dozvoljenog minusa. Ne fotografiše se rata kredita. Ne vidi se pozajmljeni novac. Ne vidi se ni činjenica da je neko ostatak meseca proveo štedeći na stvarima koje se ne vide.
Društvene mreže zato stvaraju neobičnu situaciju: ljudi porede svoj stvarni život sa tuđom pažljivo odabranom prezentacijom života.
A onda pokušavaju da tuđu prezentaciju dostignu sopstvenim novcem.
Pritisak nije uvek vezan za želju da se neko hvali. Nekada je mnogo jednostavniji.
Da se ne pojaviš u staroj garderobi. Da ne kažeš da nemaš za restoran. Da ne odbiješ putovanje. Da ne dođeš starijim automobilom. Da ne izvadiš stariji telefon. Da ne kažeš da ovog meseca ne možeš.
U manjim sredinama dodatni problem predstavlja činjenica da se ljudi poznaju.
Ko je šta kupio, gde radi, kakav automobil vozi i gde letuje često postaje deo svakodnevnih razgovora. Nije potrebno da neko direktno pita koliko zarađujete. Dovoljno je poređenje.
Zbog toga se ponekad više ulaže u ono što se vidi nego u ono što zaista poboljšava kvalitet života.
Jedna od najvećih zabluda savremenog statusa jeste to što spolja više nije moguće pouzdano proceniti nečiju finansijsku situaciju.
Skup automobil može biti na kredit. Dizajnerska torba može biti kupljena polovna. Putovanje može biti plaćeno na rate. Telefon može biti uzet uz dugoročnu pretplatu. Restoran može biti izuzetak od svakodnevnog života. Iza slike bogatstva može stajati potpuno prosečna plata. Ali upravo zato slika postaje važna. Nije više presudno šta čovek stvarno ima. Važno je šta drugi misle da ima.
Tu granice nisu iste za sve. Neko će samo promeniti garderobu. Neko će kupiti telefon na rate. Neko će uzeti automobil koji realno ne može da priušti. Neko će pozajmiti novac za putovanje ili proslavu. Neko će prihvatiti dodatni posao samo da bi mogao da finansira standard koji je već pokazao drugima.
Postoje i oni koji će godinama održavati takav život, iako ih iznutra iscrpljuje. Jer kada se jednom stvori određena slika o sebi, teško je vratiti se unazad.
Mnogo je lakše objaviti novu fotografiju nego objasniti zašto više nema novog automobila, putovanja ili izlazaka.
Zato pitanje „šta će reći ljudi?“ ponekad postaje skuplje od samog proizvoda koji se kupuje.
Jer čovek tada ne plaća samo automobil, telefon, garderobu ili putovanje. Plaća pravo da drugi veruju da živi bolje nego što zaista živi. A taj utisak nema poslednju ratu.
