Ako vam se desilo da vam u poslednje vreme u kući procuri cev, pokvari se bojler ili poželite da zamenite nekoliko pločica u kupatilu, sigurno ste prošli kroz dobro poznati proces - panika, prelistavanje imenika, traženje preporuka na popularnim grupama na društvenim mrežama koje okupljaju naše sugrađane, pet poziva bez odgovora i na kraju onaj koji vas spusti na zemlju - uz cifru od koje se zavrti u glavi i termin koji je toliko daleko kao da zakazujete magnet u državnoj zdravstvenoj ustanovi.
Međutim, to je novija kragujevačku realnost u kojoj vodoinstalateri, keramičari, električari više nisu samo majstori, već su postali nova zanatska elita. Traženi su kao deficitarni lekovi, skupi kao privatni specijalisti, a za njih se ponekad juri i "debela veza".
Kako smo došli do toga da dolazak zanatlije na sat vremena posla košta više nego cela naša dnevnica na poslu?
Danas u Kragujevcu sama pojava majstora na vratima ima svoju cenu. Dolazak i konstatacija kvara tarifiraju se od 1.500 pa do 3.000 dinara. Ako se na to doda zamena jednog ventila ili gumice - posao od efektivnih 20 minuta, računica brzinom svetlosti skače za još hiljadarku.
Prosta matematika kaže sledeće:
Prosečna neto plata nastavnika u Srbiji zvanično iznosi oko 115.000 dinara mesečno (zavisi od iskustva i fonda časova).
Vodoinstalater ili električar za sat vremena lakše popravke inkasira najmanje 3.000 dinara, a često i daleko više. Ako vam se, recimo, zapušio odvod, možete da se pozdravite sa 4.000 dinara u najboljem slučaju, momentalno.
Zanat je, bez ikakve sumnje, postao novi kragujevački "IT sektor". Razlika je samo u tome što programeri sede za računskim stolom i plaćaju poreze, dok se ovde novac predaje u gotovini, na ruke, bez fiskalnog računa, garancije i bilo kakvog papira.
Lista čekanja
Ono što u čitavoj priči najviše kida živce jeste što je majstora toliko malo, da morate da se molite da ih nađete, a kada ih nađete gotovo da morate da im podilazite, imate utisak da ste vi ti koji konkurišete za njihov termin, a ne oni za vaš posao. Nekada se majstor tražio da popravi stvar, a danas se majstor moli da uopšte uzme vaš novac.
Zanatlije su odlično shvatile pravila ponude i potražnje. Nema više rada od jutra do mraka za male pare. Cene se diktiraju bez mnogo prostora za pregovore, a lista čekanja za iole ozbiljnije radove proteže se na mesec ili dva unapred.
Ako vam cev pukne, odgovor koji ćete najčešće dobiti zvuči otprilike ovako: "Brate, pun sam do sledećeg meseca, ali pošto ti je baš hitno, znaš da ti je tad dupla tarifa."
Tako je nastao jedan paradoks za ozbiljnije radove ako, recimo, renovirate nešto u kupatilu: čovek koji je proveo godine na fakultetima i usavršavanjima mora da pravi finansijski plan i štedi mesecima da bi platio majstora za trodnevno sređivanje kupatila.
Kakvu poruku šaljemo?
Naravno, svaki rad mora da bude adekvatno vrednovan i niko ne spori da je zanatski posao težak, odgovoran i često fizički zahtevan. Problem nije u tome što majstori naplaćuju svoj rad, već u tome što smo dozvolili da dođemo u situaciju da ih je sve manje, a potrebe su u gradovima sve veće.
Deficit radne snage učinio je svoje. Mnogi iskusni majstori otišli su preko granice, mladi se sve ređe odlučuju za zanate, pa oni koji su ostali danas imaju znanje i veštine koje su postale izuzetno tražene.
Možda je zato vreme da kao društvo drugačije gledamo na zanate - ne kao na rezervnu opciju za one koji nisu uspeli u nekoj drugoj profesiji, već kao na ozbiljna i cenjena zanimanja. Jer kada nestanu ljudi koji znaju da poprave ono što svakodnevno koristimo, shvatimo koliko su zapravo neophodni.
A do tada, prosečno domaćinstvo nakon jedne havarije možda će ostati da gleda u prazan novčanik.
Možda je zato pravi trenutak da počnemo da učimo makar osnove - kako se koristi francuski ključ, gde se zatvara glavni ventil i kako se rešavaju sitni kvarovi. Ne zato što majstori nisu potrebni, već zato što ih je sve teže pronaći kada su nam najpotrebniji.
I da se nadamo da nam novostečena veština neće biti potrebna.
