Radio uživo
Povećanje poreza na imovinu građana je priznanje da je gradski budzet pred kolapsom, građani plaćaju ceh nesposobnosti gradske vlasti.
Prethodni gradonačelnik proglasio se za stečajnog upravnika, tako se i ponašao i vodio grad, kao stečajni upravnik, bez unapred pripremljenog plana reorganizacije, većini poznatijem po skraćenom nazivu UPPR.
UPPR-a nije bilo, nije bilo ama baš nikakvog plana, pa za naš grad nije ni moglo biti boljitka.
Ono što je sada razlog za brigu svakog dobronamernog Kragujevčanina je što se novopostavljeni, (realno teško je reći izabrani, jer znamo čije su ime ljudi zaokruživali na glasačkom listiću), ponaša kao likvidacioni upravnik.
Nakon stečaja, postoji kakva takva perspektiva, nakon likvidacije ne preostaje ništa drugo do stavljanja ključa u bravu budućnosti našeg grada.
I da ne budem shvaćen pogrešno, ne može grad da bankrotira u bukvalnom smislu, ali on svakim novim danom gubi mogućnost da postane mesto na kom će naša deca želeti da ostanu. A to je poražavajuće, to je tiho umiranje jednog grada!
U trenutku kada su građani suočeni sa krizom, zdravstvenom, ali u strahu i od ekonomske, onda kada država pokušava da pronađe način da pomogne i kada su za naš grad planirana nikad veća državna ulaganja, grad, umesto da pronađe način da dodatno pomogne, radi upravo suproto - građane opterećuje novim nametima u vidu poreza na imovinu koji će naredne godine biti za trećinu veći od ovogodišnjeg.
I za sve one kojima i dalje zvuči čudno što u istoj nedelji, pa i u okviru istog teksta hvalim državu, a kritikujem gradsko rukovodstvo, osećam obavezu da to pojasnim. Ne bih bio iskren ni prema sebi, ni prema drugima da ne pohvalim stvari koje su za naš grad dobre i da istovremeno ne ukažem na ono što ne valja, a tiče se svih nas. To nema veze sa pozicionim ili opozicionim statusom i delovanjem, već sa realnim sagledavanjem činjeničnog stanja.
A činjenica je da država pomaže i pomagala je, najveće investicije u našem gradu finansirane su iz državnog budžeta, a ove i prethodnih godina transferisana su značajna sredstva kao vid direktne pomoći, jednom rečju država radi svoj deo posla u obimu ništa manjem u odnosu na druge gradove. Šta više, Kragujevac će realizacijom planiranih investicija koje će se finansirati iz republičke kase postati mezimče Vlade i slobodno mogu da kažem da više ne stoji, kod naših sugrađana, popularna parola “Kragujevac radi, Beograd se gradi”. Beograd se gradi, ali ne na štetu Kragujevca, jer Kragujevac godinama unazad iz državnog budžeta dobija više nego što daje. I gde je onda problem?
To što su investicije države najveće i gotovo jedine govori samo za sebe. Ozbiljni privatni investitori, sada već po pravilu zaobilaze naš grad i pored Beograda biraju, Novi Sad, Kruševac, Niš, Čacak..
Problem je nekompetentnost gradske vlasti, njihova bezidejnost, neagilnosti, nemanje vizije ni plana kako Kragujevac treba da izgleda u budućnosti, kako da se poboljšaju uslovi žvota i kako da grad na prirodan način poveća prihode, ili kako da se i bez velikih prihoda, dobrim idejama koje bi se realizovale poveravanjem delatnosti i kroz javno-privatno partnerstvo, grad razvija onako kako se to na Zapadu radi decenijama, onako kako se to danas radi u Beogradu, što je ujedno posredan način za uvećanje gradskih prihoda od kog građani nemaju štetu već korist.
Plašim se da se da je promena do koje je u Kragujevcu došlo samo privid. Suštinski se ništa nije promenilo i dalje vozimo u pogrešnom smeru, i to sve brže i brže.
Autor teksta: Milan Urošević, poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i šef odborničke grupe SPO-a u Skupštini grada Kragujevca
