Međe, njive i dedovina decenijama su razlog porodičnih sukoba u šumadijskim selima, ali i u samom Kragujevcu. Dok jedni tvrde da se bore za ono što im pripada, drugi kažu da posle podele zemlje više ništa nije isto – ni porodica, ni komšiluk.
U mnogim šumadijskim porodicama svađe ne počinju kada neko umre. Počinju mnogo ranije, dok se još za života roditelja povede razgovor o tome kome će ostati kuća, ko će dobiti njivu pored puta, a ko voćnjak iza brda. Kada dođe ostavinska rasprava, često više nema prostora za dogovor. Tada nekoliko ari zemlje postaje razlog zbog kojeg se rođena braća i sestre više ne posećuju, ne čestitaju slave i ne razgovaraju godinama.
Takvih priča ima i u Kragujevcu i u okolnim selima. Gotovo da nema mesta u kojem neko neće reći da zna porodicu koja je zbog zemlje završila na sudu ili prekinula svaki kontakt.
„Otac je govorio da ćemo se dogovoriti. Kada je umro, ispostavilo se da svako ima svoju verziju tog dogovora. Danas se brat i ja sretnemo samo na groblju, i to bez reči“, priča jedan meštanin iz okoline Kragujevca.
Na prvi pogled izgleda da su predmet spora tri ili pet ari, stari voćnjak ili deo dvorišta. U stvarnosti, ljudi retko ratuju samo zbog vrednosti parcele.
Mnogo češće iza svega stoji osećaj da je neko bio više cenjen, da je jedan naslednik godinama radio na imanju, dok je drugi otišao u grad, ili da je jedan roditelj obećao jedno, a papiri pokazali drugo.
Advokati koji se bave naslednim sporovima godinama ukazuju da su upravo porodični odnosi, a ne tržišna vrednost zemljišta, ono što najčešće produžava sudske postupke.
Neretko se dešava da sudski troškovi i veštačenja na kraju premaše vrednost same parcele. Ipak, postupci se nastavljaju.
U starijim generacijama bilo je uobičajeno da se podela imovine dogovori "na reč". Roditelji bi govorili ko će ostati u kući, ko obrađuje koju njivu i kome će šta pripasti. Takvi dogovori često nikada nisu zapisani. Kada više nema onih koji su ih pravili, ostaju različita sećanja i različita tumačenja. Tada počinju nesuglasice koje se teško završavaju mirnim putem.
U Šumadiji zemlja ima posebnu težinu. Za mnoge porodice ona nije samo imovina koja može da se proda.
To je dedovina, uspomena na roditelje i pretke, deo porodičnog identiteta.
Zbog toga se svaka promena međe ili vlasništva često doživljava mnogo ličnije nego što bi to bio slučaj sa stanom ili automobilom.
Stariji meštani često kažu da se nekada više pazilo da se međa ne pomeri nego da se ograda okreči.
Kada se spor završi, retko se završava i porodični sukob. Mnogi više ne odlaze jedni drugima na slave, svadbe ili sahrane. Rođaci odrastaju bez kontakta, a deca često i ne znaju zbog čega njihovi roditelji više ne razgovaraju. Vremenom predmet svađe postane gotovo nevažan, ali prekid odnosa ostane.
Iako se ovakve priče najčešće vezuju za sela, one odavno nisu ograničene samo na seoska domaćinstva.
Slični sporovi vode se i oko kuća, dvorišta i placeva u samom Kragujevcu, naročito kada jedna nekretnina treba da se podeli između više naslednika.
Razlika je samo u tome što su umesto njiva predmet rasprave porodične kuće ili građevinski placevi.
U Šumadiji zemlja odavno nije samo pitanje vlasništva. Ona je često simbol porodične istorije, rada i osećaja pripadnosti. Upravo zato sporovi oko nekoliko ari ili stare kuće neretko prerastu u sukobe koji traju decenijama. Na kraju se često ispostavi da je izgubljeno mnogo više od zemlje – izgubljeni su odnosi koji se, za razliku od međe, teško mogu ponovo iscrtati.
