Hristina Furunović je po struci diplomirani grafičar, ali je već godinama kroz život vezana za grnčariju. Kako kaže, njen životni i umetnički put danas su neraskidivo povezani sa radom u radionici „ČIRAK“, koju vodi zajedno sa suprugom Aleksandrom.
„Moj suprug Aleksandar je grnčar i zajedno stvaramo pod imenom ‘ČIRAK’. Kroz svoj rad spajamo likovni izraz i funkcionalne predmete. Suprug kroz crkveni program, a ja kroz ručno rađene, oslikane i personalizovane predmete.“
Govoreći o tome kako je sve počelo, Hristina objašnjava da je grnčarija u porodici njenog supruga mnogo više od zanata – deo porodične tradicije koja traje generacijama.
„Grnčarija se u porodici mog supruga prenosi od davnina, s kolena na koleno. Ja sam u ovoj priči oko 15 godina kroz porodični život, ali sam aktivno počela da se bavim pre nešto više od 2 godine, kada sam dobila otkaz u školi i tada sam odlučila da se u potpunosti posvetim ovom poslu uz ogromnu podršku svog supruga.“
U njihovoj radionici, ističe ona, svaki predmet nastaje ručno i bez industrijskih pomagala, što svakom komadu daje posebnu autentičnost.
„U našoj radionici radimo samo sa glinom koju nabavljamo od proverenih dobavljača. Radimo isključivo ručno ili na grnčarskom točku. Ne koristimo nikakve kalupe, kaiševe i slično.“
Proces nastanka jednog predmeta, dodaje, zahteva mnogo vremena, strpljenja i pažnje, jer nijedna faza ne može da se preskoči niti ubrza.
„Proces izrade zahteva vreme i obuhvata pripremanje gline, oblikovanje, sušenje, obradu, prvo pečenje, oslikavanje, glaziranje i završno pečenje. Svaka faza zahteva vreme i pažnju i ništa ne može da se ubrza.“
Kako kaže, upravo su sušenje i pečenje trenuci u kojima je potrebno najviše iskustva i koncentracije.
„Najzahtevniji deo je zapravo kontrola tokom sušenja i pečenja, jer tada nema mnogo prostora za greške.“
Iako ručni rad danas često ostaje u senci masovne proizvodnje, Hristina veruje da kvalitet i autentičnost ipak pronađu put do ljudi koji to umeju da prepoznaju.
„Nije lako opstati u savremenim uslovima, jer ručni rad često mora da se takmiči sa masovnom proizvodnjom i brzom i jeftinom prodajom. Tako da teško jeste, ali nije neizvodljivo. Ključno je biti dosledan, razvijati svoj stil i pronaći ljude koji prepoznaju vrednost ručnog rada.“
Inspiraciju, kaže, pronalazi u svakodnevici, sitnicama koje mnogi često ni ne primete.
„Inspiraciju pronalazim u svakodnevnim stvarima, prirodi i ljudima. Često su to mali detalji koje pokušavam da prenesem kroz oblik, crtež ili tekst.“
Ipak, među svim predmetima koje stvara, šolje imaju posebno mesto.
„Glina nam daje bezgranične mogućnosti, ali se ja uvek vraćam svojim šoljama jer su deo svakodnevnih rituala. Lep je osećaj znati da neko započinje dan uz nešto što sam ja napravila.“
Govoreći o izazovima i uspesima, Hristina ističe da je najveći korak bio upravo odluka da se potpuno posveti umetnosti i zanatu.
„Najveći izazov je bio napraviti preokret i u potpunosti se posvetiti ovom poslu. A uspeh je što radim ono što volim za ljude koji to vole.“
Na kraju, priznaje da je najveća nagrada osećaj kada običan komad gline postane deo nečijeg života i svakodnevice.
„I na kraju, to je osećaj uzbuđenja i zadovoljstva, što nešto tako jednostavno kao što je komad gline pretvorimo u nešto što postane nečija svakodnevnica, deo nečijih jutara, razgovora i malih rituala koji nose priču, emociju i uspomene.“
