Radio uživo
Iako, okružen slikama, živi za umetnost i od umetnosti, sebe ne naziva slikarom i umetnikom, jer stvaranju nije posvećen svakodnevno. Vlasnik je galerije "Art", kao organizator brojnih izložbi i Likovne kolonije "odgovoran" je za izuzetan doprinos kulturi Kragujevca, smatra da grad treba da podiže i druge epitete sem onih povezanih s patnjom i stradanjem.
Već tri veka porodica Darka Gavrilovića je na tlu Šumadije, korene "vuče" iz Čumića, askurđelovi s majčine strane bili su iz Aranđelovca, sva familija živi u prečniku od 40 kilometara, pa oseća jaku vezu sa ovim podnebljem. Kragujevac doživljava na drugačiji način od onog kako bi ga nekome sa strane predstavila većina sugrađana. "Smrklo" mu se da prva asocijacija na pomen Kragujevca bude žrtva, streljanje, da Kragujevac bude Srebrenica, dok retko ko pominje period Miloša Obrenovića, prve prestonice kada se ovde nalazilo sve najlepše i najznačajnije u Srba. Navija za priču da se iseli pijaca i završi uređenje Miloševog venca koji bi zaokružio kulturnu celinu, objedinio arhitekturu pozorišta, Prve gimnazije, Narodnog muzeja koji se, kako to Darko u svakoj prilici naglašava, može pohvaliti time da je retko mesto gde su u jednom prostoru izloženi svi značajni srpski umetnici 20. veka.
Darkov otac je bio slikar, sina je hteo da poštedi teškog hleba, ali, kako to za sebe kaže, Darko nije mogao da pobegne od umetnosti, mada je na Mašinskom fakultetu završio tri godine. Voli klasični realizam, ulja na platnu, a kaže i da njegova dela nalaze put do ljubitelja umetnosti. Ipak, sebe ne naziva umetnikom i slikarom jer ne stvara svakodnevno kao nekad, nema kontinuitet, već radi po potrebi. Izlagao je po Srbiji i Americi, a nikada nije imao dovoljno dela za samostalnu izložbu u rodnom gradu. Neke slike nikad nije želeo da izbaci na tržište, ma koliko veliko iskušenje bilo, a zbog jedne se svojevremeno bio "opasno" posvađao sa ženom. Slikana posle očeve smrti, nagrađivana, sabrala je emocije za njega vrednije od svakog novca, pa i od "gomile" para koje mu je nudio na ruke vlasnik jedne štamparije da bi sliku reprodukovao na kalendaru. Uzalud su bila sva ubeđivanja, podsećanja nesuđenog kupca da niko ne zna kad mogu da dođu "crni dani" za koje valja imati ušteđevinu, ubeđivanja supruge da će naslikati istu... Ostao je pri svome - neke slike jednostavno nisu i nikada neće biti na prodaju. On sam je kolekcionar više od 1000 slika koje više nema gde da smesti pa iznajmljuje jednu kuću posebno za to.
Od gimnazijskih dana je slikao i tada od toga fino zarađivao. Seća se svojih balerina u dve boje, na koje je padala svetlost i izgledale su kao da su vajane na platnu, a sredinom osamdesetih prodavao ih je u knjižari Marabu. Odlazak na Skiatos 1994. godine pokrenuo je niz događaja koji su u krajnjoj liniji rezultirali otvaranjem galerije "Art", koja je sada već jedan od savremenih brendova Kragujevca. Na poziv prijatelja otišao je na ostrvo gde se u to vreme okupljao svetski džet set, pa je sretao Madonu i Partika Svejzija. Privučen tim "sjajem", rešio je da ostane nekoliko dana više i u knjižari je nabavio materijal da bi po ceo dan slikao, a uveče prodavao svoja dela na ulici. Sem za "bogovski" provod, bilo je novca i da u povratku svrati u kupovinu u Solun. Slučajno je "naleteo" na prodavnicu slikarskog materijala, gde je i potrošio većinu novca. Kaže da je u odnosu na Beograd sve bilo višestruko jeftinije i da je nakupovao "za tri života". Tako je dobio ideju da otvori radnjicu slikarskog materijala, a dan nakon Svetog Luke, slikarske slave, otvorio je te godine u Poniru galeriju "Art". U tom čuvenom prostoru 18 godina ljubitelji umetnosti uživali su u izložbama i druženjima, a nakon toga grad mu je dodelio prostor u ulici Branka Radičevića gde se galerija sada nalazi, priznata kao mesto od izuzetnog značaja za kulturu Kragujevca. Mada je u Pioniru bilo dana bez grejanja i prokišnjavanja krova, to mesto imalo je drugačiju "dušu", više izložbenog i prostora za druženje, pa Darko priznaje da bi se tamo rado vratio pod uslovom da se napravi koncertna dvorana, jer je sada ruina.
Zanimljiva je njegova praksa da naizmenično izlaže dela kragujevačkih i ostalih srpskih umetnika. U Narodnom muzeju do sada je upriličio pet izložbi poznatih srpskih slikara, Radislava Trkulje, Aleksandra Lukovića Lukijana, Ratka Lalića, Anđelke Bojović, i jednog američkog vajara Rafaela Konsuegre. Mada se podjednako ponosi svim umetnicima koje je približio Kragujevčanima, ne može da ne istakne da je organizovao prvu posthumnu izložbu Branka Miljuša, ili da su Trkuljini pergamenti, kasnije premešteni u Beograd, proglašeni izložbom godine. Mnoge starije kragujevačke autore predstavio je na pristojan način, uz kataloge koji su podsećali na monografije koje ranije nisu imali. Najznačajniji srpski umetnici do sada su 18 puta tokom 10 godina bili Darkovi gosti na Likovnoj koloniji Buljarica, gde su se u hotelu na obali mora družili, pričali o svom ogromnom iskustvu i nezaobilaznim anegdotama koje prate njihove živote, a dela koja tada stvaraju ostavljaju "Artu". Tu nastaju materijali za izložbe koje gostuju u gradovima širom Srbije i bivaju proglašene izložbom godine, a čuveni Miljuš je baš tu naslikao poslednje tri slike. Poznata je i tradicionalna Novogodišnja izložba kragujevačkih umetnika u "Artu" koja se organizuje već 6 godina i koja je takoreći naslednik zavičajnog Udruženja likovnih umetnika Kragujevca, osnovanog 1968. godine od strane akademskih slikara. Darko je zaslužan i za pet grupnih izložbi kragujevačkih umetnika na kojima su izlagali od profesora FILUM-a do mladih koji su tek završili studije i prošli žiriranje. Besplatnu letnju školu slikanja, crtanja i vajanja organizuje u svojoj galeriji već tri godine, a kroz nju prolazi po stotinak mališana koje on pokušava pre svega da nauči da zavole umetnost. Učeći o velikim slikarima, reprodukujući njihova dela, stvarajući originalna inspirisana njima, deca razvijaju potrebu da nakon ovog iskustva odlaze u galerije, na izložbe, požele da budu kolekcionari. Ima onih koja su od malih nogu opredeljena da se bave umetnošću i to je dobro, ali Darko bi uvek rado podsetio da je to u Srbiji težak hleb i da je možda bolje da odaberu neku drugu profesiju od koje se može živeti. Pamti se i bluz klub u Pioniru koji je Darko otvorio u holu bioskopa dva meseca nakon "Arta". Od četvrtka do nedelje tu su bile svirke poznatih ili manje poznatih muzičara, neki koji su sada velika imena baš tu su zaradili prve pare, bilo je i džeza, a bilo je i publike, po 400 ljudi na koncertima.
Živeo je i u Americi 6 meseci, prošao Arizonu, Nevadu, Kaliforniju, slikao je i pomagao tetki koja je bila u kampanji kao kandidat za guvernera Nevade, ali kaže da je bilo više razloga da ne ostane tamo. Mada mu je to iskustvo dosta pomoglo u radu i uticalo na način razmišljanja, nije poverovao u "američki san". Jak utisak na njega ostavio je apsurdni način kako se tamo prodaju slike za par desetina dolara po satu uloženom u njihovo stvaranje. Darko je kroz to na, za njega ličan način, video da se u Americi sve gleda kroz novac, da je vreme novac, da si lep i pametan onoliko koliko novca imaš na računu, dok naši ljudi ipak žive i da bi uživali, a ne po svaku cenu samo sticali bogatstvo gubeći dušu. Ono što mu se ipak dopalo preneo je u Kragujevac. U muzeju u San Francisku, u kome su izložena dela Pikasa, Dalija i drugih najpriznatijih slikara, i gde se bezmalo osećao kao da je u Luvru, ispod svake slike stoji ime i prezime onog ko ju je kupio i poklonio muzeju. To su, kako kaže Darko, spomenici koji ostaju za vek i vekova iza čoveka. Mada kod nas ovakva praksa potpisivanja još nije zaživela, dela sa izložbi koje je organizovao i samostalno finansirao, koja bi mu pripala kao organizatoru, odrekao se u korist Narodnog muzeja i time ih praktično poklonio ovoj ustanovi kulture.
U Kragujevcu se na izložbama uvek mogu videti isti ljudi, ali Darko je zadovoljan brojem posetilaca koji prate ovakva kulturna dešavanja. Kaže da stranci koji dolaze u grad obavezno svraćaju u "Art" i da oni po umetnosti zaključuju kakva je duša naroda. Dok je kod Italijana sve skockano i upeglano, kod Španaca šareno i perverzno, na slikama srpskih umetnika očitava se napaćenost našeg naroda kroz teme seoba, bitki, mačevanja, borbi petlova, rudara, radnih akcija. Uređeno tržište umetnina u Srbiji, kako Darko ocenjuje, ni ne postoji, institucije kulture ne stoje iza umetnika, ne zna se šta bi koliko trebalo da vredi, već se prodaje u odnosu na to ko je koga i za koliko našao. U Kragujevcu ima par kolekcionara, a sve najbolje naslikano što Srbija u ovom trenutku ima može da se nađe u "Artu", kao i kompletan slikarski materijal i ramovi.
Kad nije okružen slikama, bilo u svojoj galeriji ili po izložbama širom Srbije, voli da sa suprugom Jelenom popije kafu u Tapasu ili Coffee dreamu, a mesta gde su nekad rado izlazili zatvorena su poodavno, poput Maske i Bahusa, dok i dalje radi samo Geto. Raduje se što se u gradu podiže brend Arsenal festa i nada se da će iz godine u godinu sve dostizati viši nivo. Voli i da prati sport, podržava Radnički kao lokalni klub. Koreni ga vuku da sve češće odlazi u prirodu, u Čumić na imanje, uglavnom vikendom, gde slika i pravi kućice na drvetu za dete, a pomalo uzgaja i zdravu hranu.
