Radio uživo
Mada je rođen u Beogradu, glumac Dušan Stanikić, potpuno pripada Kragujevcu, gradu u kome živi ceo život, radi, stvara i ne odustaje od, nekada prepoznatljivog, a sada gotovo potpuno izgubljenog, revolucionarnog duha i kulturno-umetničke autentičnosti. Režira, miksuje žanrove, kreira multimedijalne performanse, u slobodno vreme frizira i šefuje kuhinjom.
Kad je bio mali hteo je da bude frizer. U srednjoj školi dobio je ulogu u parodiji na Nikoletinu Bursaća, prvi put se našao na sceni i "navukao se", mada mu je pre toga izazov bio i da odrecituje nešto. Tremu je kasnije izgubio, a sada je ni ne priznaje kao takvu, već to smatra nekom vrstom ushićenja. Zanat su mu gluma i pozorišna režija, a krao ga je od jednog od najvećih pozorišnih reditelja Jovice Pavića i malo kasnije od profesora Boška Dimitrijevića. Kao student, mislio je da će se baviti pozorišnom režijom, a ne glumom. Pred kraj fakulteta reditelj prijatelj kragujevačkog pozorišta, Pjer Valter Polic, okupio je u Kragujevcu mlade glumce, Dušanove prijatelje, ljude sa kojima se zna godinama i tada je, kako kaže, "opaljen reflektorima" odlučio da ostane tu gde jeste.
Na plati glumca u Knjaževsko srpskom teatru je već deceniju, a mnogo toga je i režirao. Prava je retkost u Srbiji da je nekome kao glumcu i reditelju u istom pozorištu predstava živa i nakon 100 izvođenja, a Stanikić se može pohvaliti upravo time - u "Bajci o mrtvoj carevoj kćeri", na kojoj je diplomirao, glumi, a "Dnevnik jednog ludaka" je režirao. Ova dva komada posebna su još i po tome što zasigurno imaju više nagrada nego druge predstave našeg teatra zajedno. Uz to, Dušan se može ponositi činjenicom da je "Bajka" jedina živa predstava u profesionalnom pozorištu koju je režirao Boško Dimitrijević.
Svestan je svojih mogućnosti, a to smatra vrlinom, šta može, a šta ne da pristojno iznese na sceni. Kaže da za njega važi nespisano pozorišno pravilo - kad si veselog duha odgovaraju ti mračne uloge i obrnuto. Socijalno-psihološka drama mu najviše leži, najradije se bavi angažovanim tekstom, mada odavno vidi da ga ljudi svrstavaju u komediju i kažu da je smešan. Na sceni Knjaževsko srpskog teatra Stanikića je publika do sada imala prilike da gleda u dvadesetak predstava, a njemu su na prvu najdraže "Romeo i Julija", "Bajka o mrtvoj carevoj kžeri", "Seobe", "Đavo i mala gospođa", "Kontumac", "Teze", "Prevaranti u suknji", "Moje bivše moji bivši", "Lepotica Linejna", "Princip superstar", "San letnje noći".
Čini nam se da gde god se pojavi autentičan lik kao što je Dušan, tu je i neka anegdota. Civilnu vojsku služio je u Udruženju distrofičara Šumadijskog okruga čije prostorije su zahvaljujući njemu potpuno poplavele, a tu je bio zadužen za kulturno-umetnički program. Zbližio se "glavnim likom" koji bi mu često reko: "Glumac, idi kući, upisaćemo da si dolazio, zvaćemo te ako bude trebalo". Došla je nova vojska koja ga nije poznavala, trebalo je da se farba neka ograda, zvali su ga i ozbiljno pitali u koju boju, a on je kao iz topa "ispalio" plavu. Posle par dana sve je bilo plavo - cigle, ograda, zidovi, nameštaj. U humanitarne svrhe okupljao je ljude više puta, kao onda kada je sa Udruženjem "Čoper" režirao celodnevni događaj na kome je prikupljana pomoć za devojku obolelu od cistične fibroze. U Udruženju gluvonemih, koje jednom godišnje ima festival, režirao je dramski prikaz "Noć" inspirisan Šekspirovim "Ričardom III", koji je pobedio na republičkim susretima. U početku Dušan je imao prevodioca, ali se on posle par proba nije više pojavio. Fokus je bio na pogledu, pokretu, a Dušan je rešio da ne odustaje, pa se uz mnogo truda i znoja, njegovog objašnjavanja "i rukama i nogama" sve ipak uspešno privelo kraju. Režirao i multimedijalni performans "Kečap", u saradnji sa "Milenijumom", koji je izveden samo jednom, ali jako uspešno i danas se prepričava. Postoji ideja i da se ponovi, ali je jako skupa produkcija za ovakav poduhvat sa mnogo statista i glumaca na sceni, efektima, opremom, rasvetom, ozvučenjem, živim bendom. Saradnju sa "Milenijumom" sada ponavlja režirajući predstavu "Zigi, zvezdana prašina" koja je posveta Dejvidu Bouviju i još nekim kultnim ličnostima pop kulture druge polovine 20. veka i samoj toj kulturi. Stanikić kaže da uživa u miksologiji žanrova i ima nekoliko takvih pripremljenih projekata. Voleo bi da izrežira akcionu dramu "Second hand" koja je 60 odsto pozorište, a ostatak igrani film u stilu Tarantina. Sa Vladom Paunovićem iz "Milenijuma" razgovara o tome da sledeće godine odradi monodramu jer se misli da je glumački zreo za to. S vremena na vreme nešto i napiše, režirao je par kraćih video formi, spotova, trejlera, a nekad je bio, kako kaže, ozbiljan muzičar, imao je par bendova i najviše svirao gitaru. Sada je se lati samo za svoju dušu, od kad je izgubio akustičnu gitaru koja mu je mnogo značila zasvira samo da ga mine želja.
Druga ljubav Dušanu je kuvanje. Dosta prijatelja je zahvaljujući njemu naučilo da kuva, a on se često "ubaci" u ulogu omiljenog, čuvenog kuvara Gordona Remzija kada, na okupljanjima sa bliskim ljudima na kojima se sprema hrana, šefuje u kuhinji, nadgleda i daje instrukcije. Dečačka želja da bude frizer donekle mu se i ostvarila od kada je svojoj dvoipogodišnjoj ćerki postao lični frizer i ona je njegova jedina, privilegovana mušterija, mada Stanikić priznaje da te frizure nekad deluju više smešno nego uspešno. Politiku prati iz hobija, ali ipak "manijakalno" i možda se u nju razume i daleko više nego oni koji se njome profesionalno bave. U kampanjama ide na svaki skup svake stranke, mada javno ne istupa. Za sada nije još video priliku vrednu toga da skupo proda dušu đavolu kako bi nešto uspeo da uradi generalno, a ne samo za sebe. Partizan zauzima važno mesto u Dušanovom životu i budno motri na dešavanja u svim klubovima crno belih. Nekad ste po gradu mogli mnogo više da ga sretnete u noćnom provodu, a sada izlaske uglavnom svodi na pića sa kolegama posle proba i predstava. Kaže da više nema mesta kao nekad i da se "loži" na underground, pa pamti klub "Art" u Pioniru, te kultni klub u pozorištu. Sada ekipicu za izlaske čine tata i ćerka, redovni su u svim igraonicama i mestima gde ima sadržaja zanimljivih deci, a najradije sede, kako oni to kažu, kod čika Joce Ristića (spomenika Jovanu Ristiću).
Dušanu u Krgujevcu ne nedostaju "fizičke" stvari, svega ima, ali nema više one atmosfere po kojoj se grad izdvajao od svih drugih. Kaže da se uvek družio sa starijima pa je imao priliku da svedoči kako su ranije bilo gde na prostoru sada bivše Jugoslavije, svi znali nekog čuvenog Kragujevčanina za koga pitaju, kultno mesto, a naši su imali mnogo povoda da se prave važni što odavde dolaze. I Dušan se, kaže, uz njih ponosio, a sada takva pitanja retko kada ima priliku da čuje kad negde ode. U gradu postoje instutucije kulture, ali nema volje da one funkcionišu punom parom, verovatno političke volje, što je slučaj u celoj zemlji, a u vrhunskoj kulturi nažalost postoji spisak zabranjenih tema. Ne ulaže se u kvalitetnu umetsnost, pa i ljudi polako odustaju i ukapaju se u žabokrečinu. Svojevremeno i Dušan je, priznaje, pomišljao da digne ruke od svega, ali takav ne bi mogao da stane pred svoje prijatelje, a ni sam sa sobom ne bi bio načisto, jer to ne bi bio on. Zato svime što radi pokušava da trgne ljude, posebno mlade koji nemaju uslove da se iskažu, ali imaju šta da pokažu, da ne beže odavde, da se ovde sa sebi sličnima, bore za svetlu tačku.
