Radio uživo
Slavoljub Galić je poznati kragujevački juvelir i dizajner nakita, koji je radom nadgradio poseban dar za ono čime se bavi i uspeo da od zlatarske radnje osnovane 1985. godine stvori poznatu galeriju i brend nakita "Đani", prepoznatljiv umetnički rukopis izlažući svoje dragocene rukotvorine širom sveta.
Kako ste ušli u zlatarski posao? Opišite nam prve korake u zlatarstvu i kako ste prepoznali da je to polje na kome posao možete da pretvorite u igru talenta i mašte, steknete unikatni umetnički rukopis i pritom uključite prodicu u sve to.
- I pre nego što sam ušao u zlatarsku profesiju umetnost me je uvek zanimala, crtanje, slikanje, vajanje. Izrađivao sam kao mlad bakarni nakit koji sam prodavao. Moj zet iz Kraljeva već je bio u tom poslu i pošto je znao da volim da crtam, smatrao je da to lepo radim i rekao mi da bi trebalo da se oprobam u zlatarstvu. Tako sam počeo da učim. Brzo me je ponela strast prema poslu, video sam da tu nema granica, da i u zanatrskom i u estetskom smislu uvek možeš da učiš i napreduješ, praviš iskorak u novo. Zlatarsku radnju "Đani" osnovao sam 1985. godine, a 1990. prešao u Lole Ribara, čime su se stekli uslovi da ona preraste u galeriju nakita, gde se i danas nalazi. Na početku sam u poslu bio sam, posle par meseci priključla se i supruga u delu trgovine i komercijale. Malo po malo, poslom sam "zarazio" i naslednike, tako da smo sada porodično svi u toj materiji.
Često ističete da ste ponosni na ćerku koja je najviše "povukla" na vas i na osnovu svog umetničkog nerva gradi sopstveni brend nakita, u čemu je već veoma uspešna.
- Ćerka Katarina Džudić se tu posebno izdvojila završivši istoriju umetnosti i dizajna nakita u Firenci, a posebno je pažnju posvetila našem srednjovekovnom nakitu. Ona sada ima svoj brend, prepoznatljiv umetnički potpis, izlaže po sveti i verujem da će daleko dogurati.
Likovnu akademiju niste pohađali, ali ste svakako talenat nadgrađivali učenjem zanata od najboljih. Kažete da je Italija Vaša velika ljubav i inspiacija, a o tome svedoče i grafike na zidu iza Vas gde sedite dok razgovaramo.
- Italijani su nacija koja se, od kad je sveta i veka, bavila lepotom, estetikom i sigurno su po tome broj jedan u Evropi. Volim je baš iz tih razloga. Po Italiji sam učio tehnike rada od vrhunskih majstora i dizajnera. Zadovoljan sam onim što sam naučio i srećan što kroz svako novo rešenje naučim nešto novo. Stalno sam pričao mom prijatelju Bogdanu Kršiću, jednom od naših najboljih grafičara, da bih sve dao da mogu bar na dva sata da zavirim u radionicu Benvenuta Čelinija (italijanski zlatar, vajar, pisac renesanse). To ga je motivisalo da za mene uradi ciklus grafika posvećenih Čeliniju, koje zauzimaju posebno mesto, sa željom da mi ovaj umetnik iz 16. veka bude uzor majstorstva.
Ono po čemu ste prepoznatljivi i zbog čega ste se izdvojili na tržištu, na čemu ste gradili brend nakita "Đani", jeste unikatno, autentično. Volite da kažete kako nije sve u digitronu.
- U našoj galeriji se, između ostalog, prodaju unikatni, autentični komadi nakita. Jedni smo od retkih koji neguju taj duh danas, u doba komercijale. To je ono po čemu se brend koji je kroz godine stvoren danas pre svega prepoznaje. Imam sreću da sam na tom putu uživao radeći ono što volim, što me ispunjava. To nije lak put, ali to je uvek bilo moje opredeljenje. Ako vidite da su vaš dizajn i umetnički potpis nešto što je priznato i prepoznato, to je prava stvar. Nije sve u digitronu, mnogo je više u ispunjenju duše i zadovoljstvu. Kada si u zlatarskom poslu umetnik svetskog glasa, naručilac te često ne pita ni kako će da izgleda komad nakita. To je prava kultura kupovine, da nas u galeriji ne prodaju po gramu, nego se dolazi sa željom da se kupi autentičan rad, moj komad nakita. Za stvaraoca nema ničeg boljeg nego kad radi šta hoće, kad i koliko hoće. Jeftinu komercijalu ne volim. Zlato me odavno ne fascinira, to je samo metal preko koga se ja kao umetnik izrazim.
Šta Vas najviše privlači kod manuelnih radova?
- Zlatastrvo jeste zanat, ali je zlataska profesija jedina koja je nekad bila dozvoljena plemićima, carevima, kraljevima, "plavoj krvi" da je izučava. Svi ostali zanati nisu im bili dozvoljeni. Mala je granica između zanatstva i umetnosti, a vrhunac zanatstva je kada dostignete svoj autentični umetnički potpis, kada vaš rad prepoznaju i ako ne saznanju odmah ime autora. To je božji dar nargrađen sa mnogo rada.
Vaš nakit viđen je po celom svetu. Zbog čega volite sajmove i druge grupne ili samostalne prezentacije?
- Izlažem na sajmovima širom sveta. Mnogo je korisno i lepo videti gde ste vi u odnosu na okruženje. Tu, takođe, pronalazim i inspiraciju, rodi se početna ideja kako da dođem do autentičnog rešenja nekog problema kojim sam se dugo bavio. Brend, nakon svega što smo rekli, došao je sam po sebi, nakon određenih grupnih i samostalnih izložbi - ako vredite, budete primećeni na tržištu, kupci dolaze do vas, naručioci žele umetnički komad, više od pukog nakita, nešto što će da se čuva i nasledi.
Isprva, ipak, niste nailazili na podršku okoline, ali niste dopustili da vam neka mišljenja podrežu krila.
- Kada sam počeo da učestvujem u grupnim prezentacijama i izlažem samostalno, kolege su me uglanom pitale "Gde ćeš, šta češ ti tamo po svetu?", a ja sam im uvek govorio "Bolje da me kude u Rimu, nego u Rekovcu da me hvale". U umetnosti nema kočnica, nema limita. One su samo u našim glavama. Takav duh je generalno na Balkanu, bolujemo od toga da sami sebi postavljamo granice. Jeste teško da se u našem poslu neki brend odavde probije. Mnogo vrhunskih umetnika odavde nije napravilo velike karijere u svetu samo zbog tih kočnica. Ima fanstastičnih pojedinaca, ali mi smo mala, siromašna zemlja, ne da im okruženje da naprave brend. Neke druge nacije su u stanju da naprave boga od čoveka koji je za nešto darovit, a mi ovde samo gledamo da mu umanjimo vrednost.
Vaša galerija nakita u pogledu prodajne mreže polako menja "filozofiju". O čemu je reč?
- To dolazi najviše zahvaljujući ćerki Katarini. Sada se filozofija naše galerije menja, počinjemo da budemo prisutni kao brend u mnogim radnjama. Naš nakit možete da nađete u Londonu, Njujorku, Rimu, Beogradu, Andrić gradu. To nam je praktičnije i jednostavnije nego da otvaramo naše radnje.
Vaša inspiracija i talenat dostigli su vrhnac, kako po Vašem, tako i po mišljenju stručne javnosti, kroz kolekciju "Snovi Hilandara". Rcite nam nešto više o njoj, šta je čini tako posebnom?
- Vrhucem svog dosadašnjeg rada smatram izložbu "Snovi Hilandara" za koju sam dobio Vukovu nagradu, koja se dodeljuje jednom umetniku iz svih grana umetnosti. Draško Ređep na dodeli nagrade rekao je da po prvi put oseća zadovoljstvo što se može izaći iz "kruga dvojke", jer nagradu mahom dobijaju autori iz Beograda, a iz unutrašnjosti teško budu primećeni. Lepo je i kad vas vaš grad prizna, dobio sam i Đurđevdansku nagradu. Teško je nakon nje otići korak dalje, napraviti iskorak u nešto originalnije. Svako ima potrebu da gleda stvari drugačije, vidiš nešto u nečemu što je drugima bez značaja. Bio sam na hodočašću na Hilandaru i video sam metalne predmete neobičnog oblika, odbačene. Pažnju mi je privukla jedna stara crkvena regalija. Monasi su se čudili šta će mi to, ali sam od starešine manastira dobio dozvolu da je ponesem. Došao sam na ideju da napravim 33 eksponata, kao simboliku Histovih godina. Na gvožđe sam dodavao zlato i dijamante, ali duhovna dimenzija tu je najdragocenija. Plemeniti materijali već su bili plemeniti, a gvožđe sam oplemenio ja, napravio sopstvenu relikviju. Kolekciju je blagoslovio patrijarh Pavle. Nju ne prodajem, iako sam imao mnogo punuda. Umetnost je neprestano traganje za novim i iskorak u novo. Voleo bih da taj moj rad nekoga inspiriše, da napravi nešto i bolje od toga, ali neće biti prvi koji je to uradio.
Poznato je da volite da nagradite talenat najmlađih i da tu tradiciju negujete već godinama. Recite nam nešto više o manifestaciji "Mami na dar".
- Još od vremena "Dečjih iskri" u tom časopisu postojala je rubrika "Đanijev izlog". Kasnije smo sa istom idejom krenuli sa manifestacijom "Mami na dar". Školarci crtaju radove na osnovu kojih mi za mame povodom 8. marta izrađujemo unikatne komade nakita. Ranije smo u Lole Ribara pravili maskembale, a sada predstave u Pozorištu za decu. Pristigne i do 1000 radova. Ove godine nagradili smo 65. Za 25 smo izradili nakit, a ostale smo štampali na majicama i šoljama. To je iskren podsticaj deci za njihovu iskrenost u crtanju i ako makar jednom detetu to bude vetar u leđa da se opredeli za umetnost, ja sam srećan. Samo ne volim kada vidim intervencije roditelja na crtežima, suština je da to bude dečji rad.
Poznati ste kao veliki ljubitelj duvana i lula. Javnost verovatno manje zna da i lule zauzimaju mesto među vašim rukotvorinama. Recite nam nešto više o tome.
- Volim duvan i lule. Manuelni radovi su mi hobi, pa sam tako počeo da izrađujem lule za sebe, a nešto poklonim prijateljima. Nije isključeno da će ta hobi varijanta da pređe u nešto ozbiljnije. Potrebno je dobro drvo, mediteransko, iz Italije i Grčke, posebna vrsta od čijeg korena se prave jer je otporan na visoke temperature.
