Iz dalekog Taškenta došla je u srce Šumadije vođena ljubavlju, a ovde pronašla novi dom, mir i inspiraciju. Emiliya Gavrilović danas u Kragujevcu stvara jedinstvena dela na staklu, spajajući uzbekistansku tradiciju i srpsku kulturu u radove koji osvajaju na prvi pogled. Njena životna priča dokaz je da ponekad najveće promene donesu najlepše početke. Ljubav je promenila njen životni put, ali umetnost je ostala njen najjači jezik.
"Ja sam Emiliya Gavrilovich, umetnica iz sunčanog Uzbekistana, grada Taškenta. Po nacionalnosti sam Tatarka, a po pozivu umetnik, grafički dizajner i majstor slikanja na staklu. Od detinjstva sam znala da ću stvarati lepotu, a sada se moj život i umetnost nastavljaju ovde, u Srbiji."
Kako ističe, u Srbiju je nije doveo posao, već ljubav.
"Dovela me je ljubav. Svog muža Čedomira sam upoznala preko Interneta. On je došao kod mene u Uzbekistan, venčali smo se i tamo živeli dve i po godine. Zatim smo odlučili da se preselimo u njegov rodni Kragujevac."
Govoreći o životu u novoj sredini, Emiliya ne krije koliko joj prija atmosfera koju je ovde pronašla.
"Srbija je veoma toplo mesto, i to ne mislim samo na vreme, već i na ljude. Sviđa mi se njihova otvorenost. Kragujevac je postao moj drugi dom, ovde osećam mir i inspiraciju za rad."
Ipak, postoje ljudi koje svakodnevno nosi u mislima.
"Najviše mi nedostaje moja porodica – mama, sestra i brat. I naravno, prijatelji. Mislim na njih svaki dan, ali verujem da naša veza ne prestaje uprkos daljini."
Umetnost je deo njenog identiteta od najranijih dana, a poseban put pronašla je upravo kroz staklo.
"Uvek sam tražila materijal koji može da ‘svetli’. Staklo je magija. Kada svetlost prođe kroz boju, rad oživi. To je prostor tišine i lepote koji sam otkrila još u Taškentu."
Kako navodi, temelje znanja stekla je u školi, dok je tehniku usavršila sama.
"Osnove slikarstva sam naučila u umetničkoj školi ‘Benkov’ u Taškentu. A rad sa staklom sam savladala sama, kroz praksu, eksperimente i beskrajnu ljubav prema detaljima."
Rad sa staklom traži mnogo više od talenta – traži strpljenje, preciznost i posvećenost.
"To zahteva ogromno strpljenje. Najteže su čiste linije i vreme sušenja. Staklo ne prašta greške. Ali za mene to nisu teškoće, već meditacija."
Posebnu radost pronalazi u spajanju motiva dve zemlje koje danas smatra svojim domovima.
"To je moj omiljeni trenutak! Na pakovanju mojih suvenira je uzbekistanski ornament, a u samom vitražu često koristim motive srpskih ćilima. To je most između moja dva doma."
Njeni radovi, kako kaže, nose ličnu priču i emociju.
"U moje autorske suvenire u drvenim ramovima je uložena cela moja priča o selidbi. Oni putuju po celom svetu, noseći sa sobom delić mog srca."
U stvaranju voli da spoji prošlost i sadašnjost.
"Volim da kombinujem! Tradicija su naši koreni, a moderni stil je način na koji živimo danas. Volim da tradiciju učinim razumljivom i modernom za današnji enterijer."
Na kraju, Emiliya otkriva da joj je najvažnije da ostane verna sebi, radu i veri.
"Jednostavno radim ono što volim i verujem da sve ide svojim najboljim putem. Ne planiram previše unapred, ja sam ovde i sada – u Srbiji, u Kragujevcu. Trenutno imam svoj prostor gde stvaram i držim radionice. Kada otopli, planiram časove u prirodi i u lepim gradskim lokalima. Moj san je da okupim tim i otvorim veliki art studio, gde će ljudi moći i da kupuju umetnost i da uče različite tehnike. Verujem Bogu: kako On odluči o mojim planovima, tako će i biti. Za sada, samo živim i uživam u stvaranju i životu u Srbiji."
Emiliya u Srbiju nije donela samo uspomene iz rodnog Uzbekistana, već talenat, emociju i umetnost koja povezuje ljude i kulture. U svakom njenom radu nalaze se svetlost, ljubav i delić srca žene koja je u Kragujevcu pronašla mesto gde njena priča tek nastavlja da sija.
