Umetnica Olivera Savić, čija umetnost spaja tradiciju, maštu i lični pečat, skoro 34 godine radi u pravosuđu kao državni službenik. Međutim, Olivera ističe, ljubav prema umetnosti prati je čitavog života i svojim veštim rukama stvara jedan novi magični svet.
"Oduvek sam volela da slikam i da izrađujem razne umetničke predmete, to je moj hobi i to je prosto deo moje ličnosti. Uvek težim ka nečemu novom. Volim da istražujem, da vidim dokle dosežu moje mogućnosti što se tiče umetničkog stvaralaštva."
Govoreći o svom kreativnom putu, Olivera objašnjava kako su nastajale ideje koje danas realizuje.
"Jedno od tih mojih istraživanja je i izrada venecijanskih, zatim i meksičkih maski, a nakon toga i oslikavanje kišobrana. Ovakvim novitetima ispunjavam svoje slobodno vreme. Inače najviše volim da slikam ikone, to je moja najveća ljubav, koja mi daje najveći mir, odmor duši i uvek se vraćam tome."
Kako dalje navodi, izrada maski je počela spontano, ali se vremenom pretvorila u ozbiljan vid umetničkog izraza.
"Što se tiče maski, njih sam počela da izrađujem pre nekih 15 godina. Nabavila sam kalup, probala jednu, drugu, treću, to je išlo sve bolje i bolje, a onda sam pustila da mašta upravlja mojom rukom i četkicama i stvara pregršt raznog šarenila. Trudim se da svaka maska bude drugačija, mislim i da sam u tome i uspela. Svaka je posebna na svoj način."
Olivera zatim objašnjava koje vrste maski izrađuje i šta one predstavljaju.
"Izrađujem dve vrste maski i to venecijanske, koje su odlika italijanske kulture i umetnosti i vezane su za karneval u Veneciji. Istorijski su služile za tajne sastanke, kockanje ili političke spletke, dok su danas vrhunski izraz umetnosti, tradicije i misterije venecijanskog karnevala."
Govoreći o njihovim oblicima i značenju, detaljno opisuje razlike među njima.
"Ima ih nekoliko vrsta po značenju i to Bauta, koja je najpopularnija maska, bela i praktična, koja pokriva gornji deo lica, zatim Kolombina, polumaska, koja prekriva samo oči, često ukrašena perjem i zlatom i simbolizuje zavodljivost. Onda postoji i maska Medico della Peste iliti Doktor kuge, sa dugačkim kljunom, koja je nekada korišćena kao zaštita lekara od zaraznih bolesti. Moretta, mala ovalna maska od crnog baršuna koju su nosile žene i koja je naglašavala misterioznost i maska Larva iliti Volto, bela maska, često nošena sa šeširom, koja je nosila simbol duha i anonimnosti. Maske su se nekada uglavnom izrađivale od papira ili kože, dok su danas, kao i ove moje, izrađene od gipsa i na raznovrstan način ukrašene."
Posebno mesto u njenom radu zauzimaju i maske inspirisane drugom kulturom.
"Druga vrsta maski koje izrađujem su meksičke maske koje imaju duboko i bogato značenje vezano za kult mrtvih. One nisu samo ukras, već i ključni deo rituala, igara i istorijskog nasleđa te zemlje. Mnoge prikazuju život i smrt kao dve strane iste medalje. Predstavljaju tajanstvene demone, bogove i duhove preminulih predaka. Takođe određene maske prikazuju istorijske momente, ismevaju osvajače i veličaju junake meksičke revolucije. Mnoge maske su deo tradicionalnih meksičkih karnevala i narodnih igara. Ove maske se koriste u ceremonijama sa različitim namerama. Meksičke maske predstavljaju važan deo meksičkog kulturnog identiteta."
Kako ističe, razlike između ovih maski jasno se vide u načinu oslikavanja.
"Razlika u oslikavanju između venecijanskih i meksičkih maski proističe iz potpuno različitih kulturnih, istorijskih i religijskih konteksta. Venecijanske maske su simbol raskoši, anonimnosti i karnevala, sa karakteristikom elegancije, oslikane motivima cvetova, baroknih šara ili geometrijskih oblika, dok su meksičke maske ekspresivne, narativne, duboko povezane sa tradicijom, ritualima i spajanjem domorodačkih i katoličkih verovanja, uz korišćenje jakih boja, uglavnom crvene, žute, zelene i plave, i prikazuju likove iz meksičke istorije, katoličke svece, đavole, životinje ili lobanje (za Dan mrtvih)."
Iako bogate simbolikom, Oliverine maske danas imaju dekorativnu funkciju.
"Maske koje ja izrađujem služe isključivo kao ukras, jer sve imaju kukicu i mogu se okačiti na zidu i na taj način ukrasiti neki kutak u vašem domu ili na radnom mestu. I jedne i druge su izuzetno lepe i posebne."
Proces izrade, kako objašnjava, zahteva preciznost i strpljenje.
"Da bi se došlo do finalnog proizvoda što se tiče maski, prvo smesu od gipsa izlivam u kalup, koji nakon što se osuši obrađujem da bi maska bila glatka, zatim oslikavam, ukrašavam šljokicama i na kraju lakiram, kako bi se sve što je naneseno na masku fiksiralo i dobilo visoki sjaj. Vreme izrade varira u zavisnosti od temperature prilikom sušenja, zatim oslikavanja, i uglavnom traje par sati."
Njena kreativnost proširila se i na druge predmete, što dodatno obogaćuje njen umetnički izraz.
"Uporedo sa izradom maski počela sam i da oslikavam kišobrane i to tako što sam prvo oslikala jedan svoj stari kišobran i tako mu dala neku živost. Zatim sam počela i sa oslikavanjem novih. Da bi boja bila postojana i da se ne bi ispirala, koristila sam akrilnu boju za koju znam da se ne ispira."
Kako dalje objašnjava, proces oslikavanja kišobrana zahteva posebnu pažnju.
"Kao sigurnost da se zaista neće ispirati, jer se kišobran koristi kao zaštita od kiše i snega, ja nakon oslikavanja kišobrana isti sušim najmanje 48 sati, pa i više, onako otvoren, a zatim ga peglam suvom peglom kako bi se boja fiksirala. Proces izrade pokazao se kao dobar, što mi je dalo motivaciju da nastavim dalje sa oslikavanjem. Važno je samo da se kišobran nakon korišćenja dobro osuši, a zatim spakuje, kako ne bi došlo do nekog sitnog oštećenja."
Oslikavanje, kako kaže, može biti dugotrajan i zahtevan proces.
"Oslikavanje kišobrana je dosta komplikovan i dug proces, s obzirom na to da je platno kišobrana sintetika i da kao takvo veoma teško upija boju, te je stoga potrebno da se po nekoliko puta pređe četkicom prilikom oslikavanja kako bi ostao određeni trag."
Uprkos tome, inspiracija ne izostaje.
"Proces oslikavanja može biti izuzetno dug, nekad i po mesec i više dana, a sve zavisi od motiva koji se radi na njemu. Motivi koje radim uglavnom su po izvornoj volji, nekad po želji lica koje je kišobran naručilo, a ako je kišobran namenjen osobi koja nema određeno šta želi da joj se naslika, onda je motiv vezan za karakteristike te osobe, njene osobine, ono što voli i slično."
Za kraj, Olivera otkriva i planove za budućnost, kao i dalji put razvoja njene umetnosti.
"Što se mog daljeg rada tiče, mislim da ću se ovim i sličnim umetničkim poslovima baviti još dugo, odnosno dokle god budem mogla, i jako bih volela da ovaj moj hobi prenesem deci u školama, vrtićima, kao i deci sa posebnim potrebama. Volela bih da to budu kreativne radionice gde bi deca mogla da pokažu svoju kreativnost, zabave se i oslobode maštu, jer je mašta neophodna za kreativnost, unutrašnji mir i razvoj ličnosti – pomaže u spoznaji sveta, razlikovanju dobra i zla i proširuje vidike."
