Već jedanaest godina Filmska radionica FRKA mladima u Kragujevcu pruža priliku da naprave svoje prve filmske korake – od prve ideje do premijere na velikom platnu. Iza ovog projekta stoji reditelj Gordan Matić, autor brojnih filmova, televizijskih serija i pozorišnih predstava, među kojima su dokumentarno-igrani film Žućko – priča o Radivoju Koraću, serija Život za sebe, kao i više dokumentarnih i igranih ostvarenja.
U razgovoru za InfoKG Matić govori o tome šta polaznici zaista nauče tokom tri nedelje radionice, zašto je upornost važnija od talenta i kako neko ko nikada nije držao kameru može da snimi svoj prvi film. Otkriva i koje lokacije u Kragujevcu smatra najfilmskijim, na kojim novim projektima trenutno radi, ali i zbog čega veruje da grad još uvek nije iskoristio svoj puni filmski potencijal.
Šta je ono što mladi tokom radionice nauče?
Mladi kroz FRKU prolaze kompletan put od ideje do gotovog filma — scenario, produkciju, kameru,
montažu, zvuk, režiju. Ali ono što je meni uvek bilo važnije od zanata jeste da nauče da gledaju svet
filmski — da prepoznaju priču tamo gde je ranije nisu videli, i da shvate da film nije proizvod inspiracije, već discipline i saradnje. Za tri nedelje prođu ono za šta je nekad trebalo godinama da se stekne kroz praksu, izađu sa jasnom predstavom da li je film zaista njihov put. Ako ne naučiće da gledaju i uživaju u filmovima i serijama na jedan novi način!
Šta tražite kod polaznika? Da li je važniji talenat ili upornost?
Upornost, bez dileme. Talenat je često samo početna iskra koja polaznika dovede do prve klape, ali film se pravi u onim satima kada entuzijazam splasne, kada scenario treba prepisati po peti put ili kad snimanje krene naopako. Jedanaest godina posmatram iste obrasce — oni koji ostanu uporni, koji se ne uplaše frustracije, na kraju naprave bolji film od onih koji su ušli sa više „dara“, ali manje strpljenja.
Koliko je neko ko nikada nije držao kameru u rukama sposoban da za vreme radionice napravi film?
Potpuno sposoban, i to je zapravo suština FRKE. Radionica je zamišljena baš za one bez ikakvog prethodnog iskustva — prve dve nedelje su posvećene upravo tome da se ta praznina popuni, teorijski i praktično, pre nego što polaznici uđu u treću nedelju, kada snimaju i montiraju sopstveni film. Iskustvo je pokazalo da odsustvo predznanja često nije prepreka, već prednost — takvi polaznici nemaju naučene navike koje treba razgrađivati.
Šta Vas i posle toliko godina motiviše da svako leto ponovo organizujete FRKU?
Kragujevac je moj grad. Trenutak kada na završnoj projekciji vidim polaznika koji je tri nedelje ranije prvi put uzeo kameru u ruke, a sada sedi u sali i gleda svoj film na velikom platnu. To se ne troši, naprotiv — svake godine me iznova podseti zašto sam ovo pokrenuo. A kada znate da je iz te sale preko trideset mladih ljudi krenulo dalje, na akademije umetnosti, onda shvatite da ovo nije samo radionica — to je mesto gde se biraju životni putevi.
Kragujevac često gledamo kao industrijski grad. Koje su, po vašem mišljenju, najfilmskije lokacije u Kragujevcu koje su još uvek neotkrivene?
Kragujevac ima slojevitost koju retko ko iskoristi — stari industrijski kompleksi Zastave, sa svojom rđom i tišinom, deluju gotovo postapokaliptično i idealni su za bilo koju priču o propadanju ili obnovi. S druge strane, Šumarice nose težinu koja zahteva mnogo obazriviji, tiši filmski jezik. A onda imate i sasvim intiman, gotovo neotkriven Kragujevac — dvorišta, zanatske radnje, periferijske ulice u rano jutro — koji niko ne snima jer svi jure za razglednicom grada, a ne za njegovom dušom.
Postoji li mesto u gradu koje biste voleli da iskoristite za film, a još niste imali priliku?
Postoji — više. Pitanje je samo koju vrstu drame želimo… Na primer, stari, napušteni deo fabričkog kompleksa koji sam više puta obilazio dok sam razmišljao o lokacijama za FRKU. Ima nešto u toj arhitekturi, u tim praznim halama, što traži kontemplativan, usporen kadar — prostor koji priča sam za sebe, bez potrebe za mnogo dijaloga.
Kada biste morali da snimite samo jedan kadar koji najbolje opisuje Kragujevac, gde biste postavili kameru?
Verovatno bih kameru postavio negde na ulazu u Veliki park. između urbanog i prirode. Prava raskrsnica i mislim najvažnija u Kragujevcu i ljudi i arhitekture i prirode i saobraćaja. Naravi. Jedan dugi, statičan kadar, bez montaže, u kojem grad sam sebe otkriva kroz vreme.
Možete li da nam otkrijete da li pripremate novi film ili seriju?
Trenutno paralelno razvijam nekoliko projekata. Jedan je projekat „2+2“, smeštenu za vreme policijskog sata tokom II svetskog rata. Radim takođe sa kragujevčanima, gradimo priču i produkcioni koncept zajedničkim snagama, korak po korak. Paralelno pripremam i režiju predstave „Mali noćni kvartet“ u pozorištu, kao i rad na omnibusu „Škrge“. Uz sve to, nastavljam dugogodišnji rad na filmskoj trilogiji o Danilu II, srpskom arhiepiskopu iz XIV veka, kroz koju istražujem arhivsku građu kao dramaturški princip — to je, uostalom, i tema mog doktorskog istraživanja. Uskoro izlazi knjiga ’Kraljev gambit’ kao zbirka scenarija 15 epizoda serije o pozadini ubistva kralja Aleksandra. Zatim tražimo sredstva za celovečernju komediju ,,U međuvremenu’, čiji glavni junak je kragujevčanin i prvih 10 minuta filma je predviđeno da se dešava u Kragujevcu. Međutim već više od 2 godine nema konkursa FCS na kojem bi aplicirali ovim projektom.
Da li postoji mogućnost da će se neki od narednih projekata snimati upravo u Kragujevcu ili Šumadiji?
Želja postoji, iskrena i uporna, ali moram biti iskren i po pitanju okolnosti. Ljudi koji u ovom gradu odlučuju o kulturi su, po mom iskustvu, prilično introvertni i samozadovoljni, bez prave želje da preuzmu odgovornost za sopstvene odluke — a to traje već sigurno dve decenije. U međuvremenu su nas mnogi drugi gradovi, ne samo Beograd i Novi Sad, prestigli u razumevanju šta film kao industrija i kao kulturna praksa gradu zapravo donosi. Dok se ta svest ne promeni, teško je graditi ozbiljnu, kontinuiranu filmsku produkciju u Kragujevcu. Ali FRKA postoji upravo zato da tu prazninu makar delimično popuni — i da pokaže da entuzijazam i uporan rad mogu da naprave pomak i onda kada sistem to ne prati.
Da li je danas lakše snimiti film nego pre dvadeset godina ili je samo tehnologija napredovala?
Tehnički, neuporedivo je lakše — oprema je dostupnija, jeftinija, montaža se radi na laptopu koji stane u ranac. Ali sama suština filma — ispričati priču koja nekog dirne — nije nimalo lakša. Ako nešto, dostupnost tehnologije je podigla očekivanja i pretvorila konkurenciju u nešto mnogo veće, pa je danas teže izdvojiti se nego pre dvadeset godina.
Veštačka inteligencija ulazi i u filmsku industriju. Da li je vidite kao pomoć ili kao pretnju autorima?
Vidim je kao alat, ne kao autora. AI može ubrzati određene procese — vizuelizaciju, pretprodukciju, čak i neke tehničke segmente montaže — ali ne može zameniti lični doživljaj, iskustvo i etičku odgovornost koju autor nosi prema svojoj priči. Pretnja postaje onog trenutka kada autor prestane da razmišlja i prepusti mašini da misli umesto njega. Dokle god ostajemo svesni te granice, AI je saveznik, a ne zamena.
Šta biste voleli da polaznici FRKE ponesu sa radionice kada se ona završi?
Emocije. Kako ih deliti. To pre svega. Zatim samopouzdanje da njihova ideja vredi da bude ispričana, i disciplinu da tu ideju dovedu do kraja. Zanat se može dodatno usavršavati godinama, ali ta unutrašnja sigurnost da mogu da naprave film — to je ono što nosi dalje, bez obzira da li nastave profesionalno da se bave filmom ili ne.
Kada biste danas dobili zadatak da snimite film koji bi ceo svet naterao da poželi da dođe u Kragujevac, gde biste postavili prvu scenu i zašto baš tu?
Prvu scenu bih postavio u srce grada, u ranu zoru, pre nego što se probudi — kad se stara industrijska tišina Kragujevca susreće sa prvim znacima novog dana. Baš tu, jer ta scena nosi obećanje: grad koji je nekada bio simbol industrije, danas polako postaje simbol kreativnosti mladih ljudi koji iz njega izlaze u svet — a to je, u suštini, i priča same FRKE.
