Radio uživo
Aleksandra Milovanović iz Kragujevca je odlučila da izađe iz zone komfora i spakuje kofere – najpre zbog studentskog posla, a zatim i zbog želje da istraži svet. Od animacije dece, preko života u Italiji, pa sve do uzburkanog ritma Španije, njena priča je spoj hrabrosti, radoznalosti i iskrenog pogleda na ono što znači "otići, ali se uvek vraćati sebi".
U razgovoru sa nama, Aleksandra otkriva kako je izgledalo raditi sa decom, živeti u drugim zemljama, koji su to trenuci koje zauvek pamti – i koje tajne života u Španiji nosi sa sobom nazad kući.
Kako si počela da radiš sa decom?
"Na prvoj godini fakulteta sam želela da počnem da radim neki part time posao, koji bi me izvlačio iz zone komfora, u kojem ću se susretati sa ljudima koje verovatno inače ne bih upoznala, i naravno, koji će biti neka vrsta "džeparca" tokom studija. Tada me je Ivana, vlasnica SuperMama agencije, uputila u mogućnosti koje agencija nudi, i animacija za decu upravo u njenoj agenciji je bila moja ulaznica u prelep svet rada sa decom".
Koje su najlepše i najteže strane rada sa decom?
"Ponovno vraćanje na gledanje na život kroz dečje oči je nešto što je za mene najlepši deo – fokusiranje na igru, uživanje u momentu i učenje da budeš prisutan, vidim kao neku vrstu ličnog terapijskog rada i u tome baš uživam.
A ono što je za mene lično najveća poteškoća, i gde sam najviše izlazila iz zone komfora, je u stvari bilo svesno privlačenje pažnje na sebe. Teško je raditi sa decom, pogotovo sa većim brojem njih, ako nisi spreman da privučeš pažnju, zahtevaš da slušaju tebe, prate šta ti imaš da im kažeš, rade stvari po tvom planu… To je nešto sa čime se i dalje borim, kada ispred sebe imam veći broj dece".
Kakva su tvoja radna iskustva iz Italije i Španije?
"To su dva potpuno različita iskustva, u svakom pogledu.
U Italiji sam živela u jako velikom gradu, odmah pored najznačajnijih građevina zbog kojih, mahom, ljudi svakodnevno i dolaze u taj grad. Centar mog života je bila tročlana mlada porodica, sa kojom sam provodila najviše vremena, a briga o devojčici, koja je bila dovoljno velika da ide u školu i sama zna i može da uradi najveći broj stvari, je bio moj glavni zadatak. To sve mi je ostavljalo dovoljno slobodnog vremena da mogu da istražujem taj grad, kao i mnoge okolne gradove.
Zbog toga sam stvorila jednu baš blisku vezu sa gradom, tako da sam čak, u nekim momentima, sanjala snove koji se dešavaju u njemu i pričala sa ljudima na nekom iskrivljenom italijanskom – nekada bolje znala kuda treba da idemo od tačke A do tačke B od prijatelja lokalaca – i stvarno stvorila neku vrstu rutine i života tamo u koji bih mogla lako ponovo da skliznem kada bih se vratila.
S druge strane, svakodnevna upućenost na mali broj ljudi, jeste stvorila neku vrstu praznine, koja je, u nekoj meri, popunjena telefonskim razgovorima sa ljudima iz mog privatnog života, kao i italijanskim društvom koje sam upoznala. Ali to, bar meni lično, nije uvek bilo dovoljno, i nekada sam stvarno brojala dane do povratka u moj život i rutinu kakvu znam.
Španija je skroz drugačija priča. Moje iskustvo sa radom sa decom me nije direktno pripremilo za ono što se od mene očekuje tamo, ali dugogodišnji rad sa velikim brojem različitih ljudi, gde vrlo često moraš da se u momentu prilagođavaš različitim okolnostima, ostaneš profesionalan ali se trudiš da budeš prijatan, tražiš najbolje rešenje itd. Jeste.
Tamo sam deo tima koji vodi računa o tome da gosti koji dolaze na odbojkaški kamp dobiju sve važne informacije o funkcionisanju samog kampa, često sam posrednik između hotela i kampera, brinem da mesto održavanja kampa izgleda dobro i vodim računa da svakodnevne obaveze i program idu glatko. Što znači da, praktično, na nedeljnom nivou sarađujem sa 15-20 ljudi, a u kontaktu sam sa 150, 200 ili više ljudi u zavisnosti od nedelje. Dane provodim na plaži, u jednoj potpuno opuštenoj i prijatnoj atmosferi – grad je skorije izgrađen u svrhu letovališta.
Ritam samog grada je možda spor, ali zato je ritam kampa prilično brz, i svakodnevno postoji program koji je osmišljen tako da kamperi ne osete potrebu da odu bilo gde van, jer je sva zabava upravo tu i ne bi želeli da je propuste. Tako da vreme tamo prilično brzo teče i često nemaš osećaj da li si tu nedelju dana ili je prošlo pet nedelja, a društvo za bilo šta što ti padne na pamet nikada ne fali.
Samim tim dosta manje putujem kada sam tamo, ali mi, generalno, i manje nedostaje moj život u Srbiji".
Koliko je teško spakovati kofere i otići?
"Kada sam prvi put spakovala kofere i otišla, bila sam užasno uzbuđena. Dugo sam želela da uradim tako nešto, ali prvo korona, posle i neke lične okolnosti, mi nisu dozvoljavale, i kada je napokon došlo na red da mogu to sebi da dozvolim, bila sam presrećna. Nisam želela da se bavim bilo kakvim strahovima koji idu uz takvu odluku, i i dalje prilično uspešno odolevam ulaženju u neke mračne spirale.
Ali vremenom se moj pristup, u nekoj meri, jeste izmenio i polako počinjem da zbrajam negativne, umesto pozitivnih strana - možda i zato što će, po planu, moj sledeći ili sledeća dva odlaska biti i poslednji - pa mi je lakše da se ponekada osvrnem na negativne strane umesto na pozitivne".
Koje su to lepe, a koje manje lepe strane?
"Najlepše je, definitivno, to što dobiješ priliku da upoznaš potpuno novu kulturu, ali i da vidiš sebe u njoj, daš sebi priliku da zamisliš kako bi još mogao da izgleda tvoj život i doneseš svesnu odluku o tome u kom pravcu želiš da ideš.
Naravno, nova iskustva, poznanstva, trenuci sa ljudima koji ti postanu bliski, su veliki poklon koji daš sebi za ostatak svog života.
Manje lepo bi bilo to što nisi ovde - propustiš mnoge momente sa ljudima koje već voliš i sa kojima si već blizak. Teže je održavati kontakt kada nisi više stalno tu; neki odnosi zbog toga neminovno propadnu, i iskustva koja zbog toga propustiš više se nikada neće baš kao takva ponoviti".
Kako si pobedila strah od nepoznatog?
"Iskreno, nikada ga nisam preterano ni imala, tako da nije bilo puno toga što je trebalo da se pobedi.
Moj lični osećaj bih pre okarakterisala kao uzbuđenost nego kao strah, mada imaju mnogo sličnih načina na koje se manifestuju.
Bilo je momenata u kojima sam bila i potpuno protiv toga, pitala se šta mi to uopšte treba kada imam sasvim lep život i ovde, ali mi je drago jer su to bili samo momenti, i kada se iz ovog ugla vraćam na njih - srećna sam jer ih nisam uzimala za ozbiljno".
Šta bi savetovala ljudima koji su u razmišljanjima da li da odu da probaju negde da rade van granica naše zemlje?
"Prvo bih napravila razliku između mojih odlazaka, koji su suštinski bili sezonskog karaktera, pa i manje od toga, jer je moj najduži odlazak trajao dva i po meseca, najkraći tri nedelje, i odlaženja koje podrazumeva selidbu.
Moji odlasci su uvek bili ograničeni i znala sam da se, posle isteka određenog vremena, vraćam - što daje veliku dozu sigurnosti. Takođe, moj život ovde je mogao da teče i obaveze koje sam preuzela, odnosi koje sam započela, mogli su, u nekom obliku, da postoje i tokom mog boravka van granica zemlje, a onda da se nastave kada se ja vratim.
Odlazak koji podrazumeva selidbu to otežava, i tu je vrlo često slučaj da se ne zna da li će se ikada, i ako hoće - onda kada - vratiti ovde.
Lično se nadam da nikada neću doći u situaciju selidbe van države; skoro sam se preselila u drugi grad u Srbiji i za sada mi je to sasvim dovoljno, tako da, u tom slučaju, ne bih znala kako uopšte da posavetujem nekoga.
Što se tiče kraćih odlazaka, mogu samo da kažem: URADITE TO!
Ima svojih uspona, padova, propustićete neke stvari, u nečemu ćete da kasnite, nešto će da se promeni, ali suštinski, sve što je dobro i vredno ostaće tu, a uz malo rada sve što ste propustili možete da nadoknadite.
Mislim da su svi benefiti koje dobijate iz ovakvih iskustava dovoljno veliki da nadoknade sve potencijalne mane, a uvek možete da prestanete, odustanete i vratite se ako vidite da to vama ne odgovara.
Naravno, budite bezbedni i trudite se da istražite dovoljno o agenciji preko koje se prijavljujete, kulturi u kojoj idete, zakonima, bezbednosti… "
Postoji li neki poseban trenutak koji pamtiš?
"Pamtim trenutke koje vezujem za ljude, momente naše bliskosti, plakanje kad se pozdravljamo haha, fore kojima smo se smejali, ali pamtim i osećaj slobode i ispunjenosti kada stojiš na nekom mestu koje si ranije viđao preko medija sto puta, a sada ga doživljavaš kao svoje".
Koji su tvoji budući planovi?
"Trenutno završavam jednu od etapa školovanja koju sam sebi zadala, planiram svadbu i to da sledeće godine, prvi put u svom životu, nađem klasičan "osam sati dnevno" posao i vidim kako je to živeti sa "normalnim" ritmom i svakodnevnicom - čemu polako, takođe prvi put u životu, počinjem da se radujem".
