Radio uživo
Emilija Mihailović je diplomirani psiholog trenutno na master studijama psihologije, koordinator Omladinskog kluba Studentskog kulturnog centra u Kragujevcu, glumica i mentor u dva amaterska teatra u Kragujevcu, Akademskom pozorištu SKC Kragujevac i BardTeatr-u pri agenciji Super Mama.
Kako bi opisala svoj put: od glume preko psihologije do rada sa mladima; da li je jedno proizilazilo iz drugog ili se prirodno spojilo?
"Definitivno da se sve prirodno spojilo. Pored glume jedna od mojih prvih ljubavi je upravo bila i još uvek jeste psihologija. Iako sam završila Prvu gimnaziju prirodno-matematički smer, vratila sam se društvenim naukama na iznenađenje mnogih. Psihologija u meni budi onu detinju radoznalost i znatiželju za jednom od najvećih misterija ljudskog čovečanstva – psihe. Neki će reći da je prosta, neki da je vrlo kompleksna ali da je izazovna i dopadljiva retko ko može da porekne. Glumom se bavim od drugog razreda srednje škole. I zaista verovatno je gluma i sama priroda ovakve vrste umetnosti i prelomila da se karijerno posvetim psihologiji. Rad sa mladima je došao vrlo spontano. Kroz radioničarsku praksu prepoznat je moj dar za rad sa ljudima, prvenstveno mladima na polju osnaživanja, od strane ekipe iz SKC-a. Taj faktor prepoznavanja bio je ključan. To mi je omogućilo da sa mladima radim koristeći se kako glumačkom tako i psihološkom praksom."
Predstavi nam rad Omladinskog kluba?
"Inicijalno Omladinski klub Studentskog kulturnog centra nastao je kao proizvod saradnje Ministarstva turizma i omladine, Asiteža iz Novog Sada i SKC-a Kragujevac. Prepoznata je potreba za postojanjem mesta gde bi se mladi ljudi okupljali, osnaživali da iznose svoje ideje i aktivno učestvuju u akcijama na nivou lokalne zajednice. I Omladinski klub upravo jeste to. Sadržaj radionica i okupljanja skrojen je po potrebama mladih koje redovno ispitujemo. To ne mora niti treba da bude mesto za formalno učenje. Akcenat je na neformalnom obrazovanju, kroz radioničarski pristup. Najbitnije je mladima dati do znanja da u gradu postoji siguran prostor, gde znaju da uvek mogu da dođu i budu u miru sa sobom i drugima. Sve je prilično intuitivno, ukoliko smo raspoloženi samo za druženje upravo takav događaj ćemo organizovati. Razgovaraćemo uz čaj i kafu o velikim i malin stvarima. Igraćemo društvene igre. Gledaćemo film i o njemu diskutovati. Ukoliko ipak postoji potreba za drugačijim sadržajem kao što je na primer radionica na temu glumačkih tehnika- imaćemo je. Radionica na temu javnog nastupa i govorenja- imaćemo to. Dakle, poenta je da se osluškuju mladi i njihove potrebe u datom trenutku. Potrebe se menjaju, pogotovo u današnjem dinamičnom okruženju pa je tako potrebno često ih iznova prikupljati kako bi sadržaj bio u skladu sa njima."
Šta te je privuklo ka glumi, a šta ka režiji?
"Kao mlađa bila sam jako nesigurna i to je bio jedan od razloga za bavljenjem glumom. Prevazilaženje straha od javnog nastupa, publike, govorenjem u nepoznatom okruženju. Sve je to bilo nešto što mi je padalo jako teško. Gluma mi je pomogla da te strahove prevaziđem, u sebe verujem i otkrijem potencijale u sebi koje nisam ni znala da imam. Zavolela sam scenu, igru, proces i što je najbitnije sebe. Sebe u igri, sebe u procesu, sebe na sceni, sebe samu. To je ono što gluma pruža. Ljubav i sigurnost. Kada sam prevazišla tu početnu barijeru, sve ostalo je došlo prirodno kako glumački zadaci u predstavama tako i režija. SKC mi je poverio prvi rediteljski zadatak i tada otkrivam novi aspekt pozorišta. Sada van scene. Dopada mi se da misli pretočim u delo. Kao da gradim bajku. Od izgleda scene do karaktera glumaca. Nakon prve režije predstave Bečka stolica po tekstu Nikolaja Koljade, BardTeatar mi je pružio priliku da se u tome dodatno oprobam i režirala sam još dve predstave Onu stvar po tekstu Hrista Bojčeva, koja je jako lepo prošla i bila nagrađena na festivalu Majske igre u Bečeju i predstavu Šta se ovde zbilo?, adaptaciju dela Šta je Sobar video, Džoa Ortona."
U kom polju više vidiš sebe?
"Ne mogu da odlučim. Podjednako su mi draga sva."
Kako ti je psihologija pomogla na polju umetnosti?
"Oba su mi podjednako pomogla na oba polja. Psihologija u umetnosti i umetnost u psihologiji. Sve je to vrlo lepo povezano i isprepletano, sve to ima vrlo smisla. Kroz likove upoznajemo psihu, a kroz psihu motive likova. Vidimo da čak i naizgled prosti likovi imaju svoju dubinu. Svaki potez lika, svaka radnja motivisana je unutrašnjim procesima. A kojim to procesima kazuje nam psihologija."
Postoji li neka predstava ili uloga koja ti je posebna i zbog čega?
"Na sve uloge gledam kao na deo sebe. Bile su tu u različitim periodima mog života i kroz svaki lik pratim lični rast i razvoj. Kao jedan introspektivni dnevnik. Isto je tako i za predstave. Gledam kako sazrevam, kako mi raste osećaj za pozorište ali i publiku. Večna refleksija."
Da li umetnost može biti oblik psihološke podrške i na koji način?
"Naravno, i to razne forme umetnosti! Konkretno pozorište može se koristiti od jednostavnijih praksi u prevazilaženju treme i javnog nastupa do kompleksnijih koje se tiču prevazilaženja konflikata. Često je neke stvari lakše staviti u perspektivu kada ih na sceni glumimo ili vidimo pa doživimo katarzu. Momenat prepoznavanja, poistovećivanja i olakšanja. Emocije je nekada vrlo komplikovano verbalizovati, a umetnost je nešto što pruža alternativu za oslobađanje od tog emocionalnog tereta. Takođe, ne treba se izostaviti ni momenat nakon uspešno završene predstave i osećaja ponosa na samog sebe, jer smo u nečemu uspeli, istrajali, nešto novo naučili i neke strahove prevazišli. Zanimljiva forma psihoterapijske prakse je na primer psihodrama koja koristi upravo dramske tehnike kao sredstvo za istraživanje i rešavanje problema."
Kako prebroditi tremu od javnog nastupa?
"Aktivnim radom na sceni, pred drugima i verovanjem u ono što činimo. Konkretno u glumi bitno je da se oslobodimo osećaja sramote na sceni, ukoliko igraš u predstavi moraš osvestiti da na sceni više nisi ti, postaješ svoj lik. Naravno, kroz neke zajedničke elemente se poistovećuješ sa njime, ali to u biti nisi ti. Ti postupci postaju njegovi. I ako u to zaista veruješ, verovaće i publika. U drugom slučaju postaje smešno. Sa javnim nastupom, dobra priprema je ključ. I ponovo verovanje u ono što govorimo."
Postoje li neke zanimljive ili korisne glumačke vežbe koje bi podelila?
"Postoji mnogo! Pred javni nastup ili predstavu uvek je bitno dobro razgibati govorni aparat, kroz brzalice i govorne vežbe. Bitno je usnama i licem crtati. Tako i u momentima nedovoljne glasnoće stičemo razgovetnost. Igre fokusa su vrlo korisna stvar i van scene. Na primer ritmična brojanja ili čuvena vežba deljenja sa brojem tri. Broji se naglas redom od 1 pa dalje, sa tim što se brojevi koji u sebi sadrže 3 ili su deljivi sa brojem 3 ne izgovaraju već se na njih pljesne dlanom o dlan. Uvek je interesantno raditi sa pokretom i telom. Na primer zamisliti da se krećemo kao voda, kao vetar, kao sneg, kao starci, kao deca, ma šta god padne na pamet. Na taj način osvešćujemo celo telo i vidimo kakvim neverovatnim alatima raspolažemo."
Umetnost-put srca ili razvoj karijere?
"Ne mogu da ih odvojim. Tako sam nekako i sebi dozvolila da se paralelno bavim i jednim i drugim."
Šta te najviše pokreće u onome što radiš danas?
"Znatiželja i igra. Na sve sam počela gledati kao na jednu veliku igru, snalaženja i improvizacije. Volim da vidim kako se snalazim u novim izazovima i upravo onaj osećaj ponosa na kraju procesa i sama znatiželja tokom njega su moje gorivo."
Koji su tvoji budući planovi?
"Sprema se svašta novo, puno premijera i zanimljivog sadržaja za mlade. A vi izvolite, dođite i osetite ovu magiju. Ili barem probajte da dozvolite sebi da osetite."
