Radio uživo
Rođena Kragujevčanka koja uvek za sebe prvo kaže da je ćerka, majka i supruga, Vesna V. Maksimović se neupitno svojom originalnošću i slobodom u radu na daleko prepoznaje kao umetnik koji je svojim delima prisutan u životima mnogih.
Bilo da je reč o slikanju na svili, pisanju ili torbama za slavski kolač "PONOSNO PONESI", Vesna pokazaje svestranost u stvaranju. Nesvesno, ličnu potrebu da se daje svojim idejama, uravnotežuje prirodnom potrebom i da pripada, te razumljivim jezikom komunicira kroz svoja dela. Zvanje mašinskog inženjera i dugogodišnji rad u spoljnotrgovinskom poslovanju je stavila u službu kreativnosti, tako da danas jasno sprovodi svoje vizije o tome kako ostati slobodan, istovremeno svoj i svačiji.
Ideja o ideji da se na prvi pogled prepoznaje po stilu i radu, dovela je do toga da se danas zna ko je i Vesna V. Maksimović – harmonikašica, slikarka na svili i primenjena umetnica sa samostalnim i drugim izložbama u galerijama muzeja, pesnikinja sa šest objavljenih knjiga, idejni vlasnik i pokretač brenda "Ponoso ponesi".
Da se umetnički izražava autentično, govori podrška sufinansiranjem projekata sa njenim radovima i od strane Ministarstva kultre Srbije i grada Kragujevca, kao i sertifikovanje autorskog prava na dizajn Torbe za slavski kolač od strane Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije.
Kako ste započeli oslikavanje šalova i šta se sve pored marama može naći u Vašem asortimanu?
"Na pitanje kada sam započela slikanje na svili, lakše bi bilo da se odgovori kada sam naučila slova. Darovitost i kreativnost nemaju tačan datum rađanja i moje stvaralaštvo nema veze sa vremenskim intervalom ili protokom. Možda bih kao stanicu na kojoj sam kao stvaralac zastala i upoznala se sa svilom kao materijalom navela saradnju sa Centrom za samostalni život OSI Kragujevac – gde sam bila rado angažovana 2014. godine. U okviru te saradnje desile su se i radionice dekupaža, oslikavanja stakla i slikanja na svili.
Slikanje na svili mi je bilo najzanimljivije i kako sam i ranije bila u dobrim odnosima sa drugim slikarskim tehnikama, na platnu i tkaninama, našla sam se vrlo blisko u dodiru sa svilom. Na radionicama sam čula za osovne tehnike i boje, te imala prilike da samu svilu osetim i nesputano istražujem. Mislim da je ta sloboda zapravo bila ključna da radim rasterećeno i čini mi se da sam tada upoznala neku novu sebe. Izlila sam se slikovito, kroz valere koje nisam tako lako postizala u slikanju na drugim podlogama, i jednostavno od prve ešarpe – sve je postalo lako. Odmah sam znala da ću time da nastavim da se bavim i evo, tako već dvanaest godina bez prestanka.
Kroz stvaralački proces nikada nisam prestala da učim. Od samog početka, motivi su izlazili negde iz podsvesti, nesmišljeno i belina je bila ta koja mi je slikarski otvarala oči. Uživam u tome da se uvek iznenadim da sam dala više od očekivanja i danas je to prosto igra izazova – belina čiste svile od koje uvek počinjem, izaziva mene i ja je se ne plašim – uvek izlazim na megdan, radoznala, šta ću danas novo naučiti iz tog odnosa neistražene koloritne dubine.
Moje ešarpe su postale slike, toliko slikovite da su prepoznate i kao vredne da se izlože na mojoj prvoj smostalnoj izložbi slika velikih formata u Narodnom muzeju Kragujevac, 2019.godine i to je definitivno obeležilo moj rad na svili kao vredan pažnje i van granica naše zemlje. Saradnje sa inostranim umetnicima na svili su mi donele mnoge kolektivne izložbe, i nova saznanja te učenja novih tehnika slikanja.
Počevši od ručnog oslikavanja ešarpi manjih formata, došla sam do većih marama, velikih tunika, kimona, maski za spavanje, ručno slikanih abažura i rađenih lampi… Danas nemam granica u veličini komada koji mogu oslikati, tako da izlaze i materijali, na primer, i veći od 3m.
Uostalom, granice su samo u našoj glavi".
Odakle crpite inspiraciju za boje i motive?
"Zar život nije dovoljno inspiritivan?
Ljudi koje srećemo, onako kako ih vidimo dok se sporo ili ubrzano kreću, kako ih čujemo u lepim ili teškim trenucima, događaji koji nas okružuju – sve se to može koloritno izraziti. I ja koristim to što vidim i osećam – život kao slike i moje trenutno raspoloženje u datom trenutku su dovoljni da ispričam bajkovitu priču.
Ponekada, ljudi sami dođu i kažu svoje želje i ja ih čujem, naslikam ešarpu ili tuniku baš za njih. Tako nastavljamo da hodamo u korak dalje, lakši i lepši u očima drugih. Motivi gradova se takođe pronalaze na mojim radovima, ili pak se pojave likovi svetaca na Torbama za slavski kolač. U svakom slučaju ogledamo se kroz svilu i sve je to jedan ciklus koji se pretače i lekovito nas zaceljuje, obnavlja kao ljude".
Kako izgleda sam proces izrade – od ideje do gotovog proizvoda?
"Što se mene tiče, početak slikanja se ne vezuje za određenu fizičku radnju. Samo promišljanje o pričama koje me svakodnevno prate, o tome šta je možda naručeno, traje mnogo duže od samog procesa oslikavanja.
Lako je uzeti parče svile, predimenzionisati ga, sesti pred ram i zategnuti ga bockicama. Lako je posložiti željene boje i spremiti četkice. Lako je zagrejati vosak i podcrtati iz ruke određene šare. Lako je povući i prvi i sledeći potez četkice, i tako ga ponavljati, koristiti razne tehnike – poput stavljanja zrnaca soli na tačno određeno mesto, bojiti plisiranu svilu efektom pare i toliko toga bude lako.
Teško je da se zaustavite, da iskontrolišete proces, da dobijete tačno zamišljen motiv i radite bez ikakvih kontura, čistim ograničavanjem boje prostim pokretom četkica. To se postiže različitim tehnikama pripreme svile pre slikanja i to se teško otkriva i uči bez edukacije koje u našoj zemlji nema. Ali se može uspeti, kao što se vidi na mojim radovima.
Boje koje ja koristim su boje isključivo za svilu, daju potpunu prozirnost marame i daju gotovo identičnu sliku sa lica i naličja. Dakle, tkanje svile je okom vidljivo i to govori o kvalitetu boja za svilu. Nakon procesa oslikavanja, boja se fiksira provlačenjem marama kroz industrijske peći visoke temperature, tako da se boja ne skida ni na koji način sve dok se svila fizički ne uništi.
Održavanje marama je sasvim jednostavno – pere se kao i svaka druga svilena stvar. Preporuka je da to bude ručno pranje na temperaturi do 40 stepeni, da se ne uništi tkanje svile, ali što se mog slikarskog rada tiče – ni otkuvavanje ne skida boju. Uvek radim kao za sebe".
Koliko vremena Vam je potrebno da jedan proizvod dovedete do kraja u celosti?
"Vreme izrade jedne marame ili ešarpe zavisi od dimenzija, od motiva, tehnika rada, ali recimo da uz ove godine iskustva iza sebe, laganu ešarpu mogu izraditi i za sat vremena – bez procesa dorade, ali za neke radove je potrebno i nekoliko nedelja".
Koji je Vaš zaštitni znak u izradi?
"Svoje radove potpisujem svojeručnim potpisom – Vesna M.
Potpis je vidljiv, ali i često uklopljen u samu šaru ili detalj, tako da je dovoljno da ja i onaj ko ga nosi, znamo da je tu. Važno mi je da osoba koja nosi moje delo bude u prvom planu, a moj rad će se kroz pokrete sam istaći".
Odakle ideja za brend PONOSNO PONESI?
"Kada napravim osvrt na svoje stvaralaštvo, čini se da od detinjstva toliko malo kontorlišem, već više pratim svoje i potrebe ljudi. Otuda i ta ideja o torbi za slavski kolač.
Lično, slavim, i svake godine sam imala isti problem – u šta da stavim i spakujem slavski kolač, a da se na jedan pristojan način ponese u crkvu?
Na tržištu su se nalazila neka rešenja, meni nedovoljno praktična, jer su slavski kolač nakretala na stranu i često su bila neadekvatnih dimenzija. Ili su pak postojeća čvrsta rešenja bila gabaritna i te korpe su mi stajale cele godine kao smetnja. Snalazila sam se sa raznim kesama i slično, i svake godine sam se nervirala, pred sam dan slave kada muž kaže: "Da li imamo torbu za slavski kolač ove godine?".
Pre godinu dana, sinula mi je ideja da konačno rešim to pitanje i napravim rešenje za sebe. Razmišljala sam da ta torba treba da bude lagana, od etno materijala u duhu tradicije koju nosi, dizajna koji podržava da slavski kolač pri pakovanju i nošenju stoji sa ukrasima na vrhu, kako i inače treba da stoji na stolu. Daljim promišljanjem sam došla do zaključka da treba da bude jednostavnog oblika – a to je ili krug ii kvadrat, koje prvo naučimo da crtamo u školi. Mašinac u meni se najpre odlučio za kvadratni oblik i dodat je patent za zatvaranje torbe – jer po prirodi se slavski kolač doživljava kao zaštitnik kuće i imala sam potrebu da i on bude zaštićen u torbi od spojlnih uticaja na putu od kuće do crkve i nazad. Etikete u zlatovezu brenda "Ponosno ponesi – proizvedeno u Srbiji" i "Srećna slava" su došle kao normalan sled događaja. Spojila sam i slikanje na svili sa torbama za slavski kolač, tako da sada imamo u ponudi i unikatne torbe sa ručno oslikanim likovima svetaca na svili.
Kroz dalji rad, ideje su se nadovezivale, tako da se pod brendom Ponosno ponesi danas proizvode i torbe za bukliju, torbice za žito, torbe za vino u koje pored pregrade za vino staje i činija sa žitom, nadstolnjaci, ručno oslikane staklene flaše za vino i činije za žito, pamučna platna za slavski kolač sa ručno oslikanim svilenim karnerom i niko na tržištu ih, osim nas, ne radi u kombincaciji sa svilom.
PONOSNO PONESI je danas porodična priča ispred koje stoji moj suprug, a na ćerki i meni je samo da nastavimo da maštamo".
Šta Vam je najteže na Vašem kreativnom putu?
"Najteže je to deljenje – da preživiš tako drugačiji, talentovan, svoj, a da pripadaš svima oko tebe. Najteže je pomiriti se sa sobom".
