Radio uživo
Kragujevčanin Marko Jovanović primer je da se sa malo godina može graditi poslovni uspeh, uz upornost, volju, ali i malo sreće da pojača ostale faktore. Kao Marka Jovanovića malo ko ga zna, ali ga nadimak Meda izdvaja i čini prepoznatljivim.
Prve kontakte sa preduzetništvom imao u srednjoj školi, preko školskog preduzeća čiji je bio direktor, a tako je, u okviru projekta EU, imao priliku da putuje i u Šangaj, grad pobratim i nauči svaki segment osnivanja i vođenja firme, što mu se vrlo dopalo. Par godina kasnije imao je sreću da zakorači u oblast u kojoj se pronašao - osiguranje i malim koracima došao do toga da osnuje firmu čijim poslovanjem je zadovoljan. U svet osiguranja nije ušao planski, ali je shvatio da je to poslovno okruženje u kojem može da se ostvari i imao sreću da radi sa dobrim mentorom. Počeo je pararelno sa studijama ekonomije na Megatrendu, radeći u Uniqa osiguranju kao zamenik regionalnog menadžera za motorna vozila, a 2011. godine otvorio je i svoju firmu, Markus auto, agenciju za registraciju motornih vozila. Na početku ništa nije bilo lako kako se sada, gledajući sa strane, možda čini. Kao dvadesetogodišnjak pozajmio je 700 evra od roditelja da započne posao, tada za njega ozbiljne pare, a već 6 meseci kasnije bio je u prilici da im novac vrati. Njegovi roditelji nisu mogli da mu pomognu gledajući iz struke jer se bave drugim poslovima, ali su bili najveća moralna podrška bez koje ništa ne bi uspelo. Posao je tada zahtevao velika odricanja, priča Marko, firma je imala jednog zaposlenog, a njemu je najbitnije bilo samo da ništa ne duguje, pa je od svoje plate u Uniqa osiguranju davao zaradu radnici. Od mentora je naučio da je poenta ne biti pohlepan, ne postavljati na početku megalomanske ciljeve, već male i dostižne, do kojih se stiže korak po korak i da se jedino na taj način može napredovati. Od dve polise u prvom mesecu, stiglo se do par stotina, brojki kojima barataju i druge uspešne osiguravajuće kuće. Posao je proširio i tehničkim pregledom, a sada je, sa svojih 28 godina, i menadžer regionalne filijale Generali osiguranja sa sedištem u Kragujevcu, najveće privatne osiguravajuće kuće u Srbiji. Uz volju, trud i istrajnost, važno je, kaže Marko, imati i malo sreće, da se u pravom trenutku donese baš ta jedna prava odluka, da se raspolaže pravim informacijama, ali na kartu sreće nikad ne igra namenski. Kaže da se uvek trudi da maksimalno ispoštuje svoju stranu dogovora i bude korektan, a ukoliko od druge strane ne dobije to, ne vraća "milo za drago", već pusti da sve samo dođe na svoje.
Osobi koju ne drži mesto, koja je stalno u pokretu i vožnja joj ne pada teško, kakava je Marko, ovaj dinamičan posao potpuno odgovara. U prilici je da obilazi dosta mesta po Srbiji, pa može da uporedi život u Kragujevcu sa onim u ostalim sredinama. Svom gradu poželeo bi daleko bolju atmosferu, koja naročito nije stimulativna za mlade, ali Marko kaže i da je Kragujevac samo deo celokupne slike Srbije, a čak i da, u odnosu na većinu okolnih mesta, i nije toliko loše koliko nam se čini. Poslovne obaveze uredio je tako da je vikendom slobodan i da to vreme provodi uglavnom relaksirajući se van grada. Sa devojkom koja trenira stoni tenis odlazi na svako njeno gostovanje koje se na kraju pretvori u neki mali izlet, a u Kragujevcu se opuštaju šetnjama po Šumaricama i oko jezera, sa njenim psom, i u druženjima sa prijateljima. Marko obavezno svaki dani dan "preseče" sa dve kafe, a popodne uvek gleda da se odmara sa ljudima koji mu prijaju, obiđe neki restoran, popije piće. U noćnom provodu ga možemo sresti znatno ređe nego ranije, jer takve "izlete" ne može sebi da dozvoli često zbog psolovnih obaveza. Privatno ima određen krug prijatelja koji ne voli da širi, gde su ljudi sa kojima se zna godinama i sa kojima može da se uklopi u sve prilike i okolnosti. Poslovno, to je druga priča - svakodnevno upoznaje mnogo ljudi, stvara nove kontakte.
Marko voli da prati sport, naročito košarku, klupsku i reprezentativnu. Na lokalu podržava Radnički 1950, a Markus auto je i redovni sponzor pojedinih ekipa u svim karegorijama. Voli putovanja i da svaki put obiđe neko novo mesto, ili makar boravi u različitim hotelima. Ni na odmorima ne miruje, obilazi sve što neko mesto nudi, bavi se sportovima... Jedini vid rekreacije kod kuće mu je plivanje na zatvorenom bazenu. Priznaje da je posao potpuno zavladao njegovim životom, pa sebi zamera što ne ume da se potpuno opusti. Tome je u velikoj meri kumovala i savremena tehnologija zbog koje su ljudi izgubili osećaj koje je odgovarajuće vreme, a koje to nije, za poslovnu komunikaciju, pa Marko kaže da često zavidi vremenu kad su ljudi jedni druge mogli da nađu samo preko fiksnog telefona. Voli i životinje, ima psa, zlatnog retrivera Arčija. Strast su mu satovi, jedini nakit koji nosi i uvek je srećan kada sebe obraduje nekim novim, koji ne mora nužno da bude skup, samo je važno da mu se dopada. Takođe, voli da nosi odela, pa mu ni to što ih zahteva posao ne pada teško, a i lakše mu je, kaže, da kada negde krene obuče takvu kombinaciju nego da dugo bira šta će i kako da uklopi.
Prijatelji Marku ponekad kažu da je preozbiljan, ali on tvrdi da je takav samo kada je rec o poslu. Privatno, osoba je za svaki vid druženja i šale. Priznaje da je veoma tvrdoglav, da insistira na tome da istera svoje i da ponekad na druge deluje poput "hladnog tuša" jer svakome u trenutku kaže sve što misli, bez okolišanja i uvijanja u šareni papir, šro se ljudima cesto ne dopada. Ispricao nam je i da mu se nadimak koji ga od malena prati, Meda, veoma dopada, mada se na pocetku ljutio kada su ga tako prozvali. Bio je u nekom trenutku decaštva, kako kaže, širi nego duži, pa su mu drugari dali i odgovarajuci nadimak, mada mu je kumovao decko koji je bio cak i veci od njega. Ni kada se "izvukao" nadimak nije prestao da ga prati, a i sam se rado tako predstavlja jer Jovanovica generalno ima mnogo, takode i u kombinaciji s imenom Marko, pa mu prija što je uz nadimak Meda to asocijacija baš na njega bez dileme.
Kao Kolonac, u gradu najviše voli potez između Ipsilona i Plaze, odgovara mu taj miran kraj koji ga podseća i na detinjstvo provedeno oko škole "Stanislav Sremcevic" u koju je išao. Kao student, živeo je dve godine u Beogradu, ali se u Kragujevac vratio jer je shvatio da mu džungla poput glavnog grada ne pruža osećaj sreće. U rodnom gradu sve mu je na dohvat ruke, svuda stiže za desetak minuta pa ne gubi dragoceno vreme zaglavljen u saobraćajnoj gužvi. Najviše od svega nezamenjivi su mu ljudi koje voli i koji su u Kragujevcu, porodica, prijatelji, devojka. Kaže da mu mnogo znači podrška koju uvek može da nađe u porodici, mir koji oseti kada se okupe, druže, igraju karte ili razgovaraju i savetuju o važnim stvarima. I Kragujevčanke su, po njegovom mišljenju, daleko iskrenije i "normalnije" od Beograđanki.
