Dok jedni biraju siguran put, Isidora Turanjanin iz Kragujevca spojila je ekonomiju, radio i umetnost i pronašla način da bojama menja raspoloženje, a ono što radi ostavlja trag na ljudima, ne samo vizuelno, već i emotivno.
„Ja sam Isidora, imam 26 godina i dolazim iz Kragujevca. Uskoro završavam Ekonomski fakultet, ali pored toga moj svet čine umetnost i komunikacija. Aktivno radim kao radio voditelj, a kroz fakultet sam često bila u ulozi moderatora na različitim događajima. Rekla bih da umem da se izrazim i kroz govor i kroz sliku – i upravo u toj kombinaciji pronalazim sebe.“
Kako objašnjava, ljubav prema umetnosti nije došla iznenada, već je prisutna od najranijih dana.
„Ljubav prema umetnosti postoji od malena. Još u osnovnoj školi su moji radovi bili izlagani i tada sam već znala da me to ispunjava. Ipak, moj put je otišao ka ekonomiji, što ni danas ne bih menjala. Negde u sebi sam znala da će se ta kreativnost vratiti na svoj način – i to se desilo sa 20 godina, kada sam otkrila crtanje po licu. Oslikavanje izloga je došlo spontano, kao potreba da prostor oko sebe učinim lepšim i življim.“
Isidora ističe da njena inspiracija dolazi iz svakodnevnih susreta i emocija koje prepoznaje kod ljudi.
„Najviše me inspirišu ljudi i emocije. Posebno volim kada mi se neko potpuno prepusti i veruje mi, tada nastaju najlepši radovi. Inspirišu me i boje, detalji i ta mala radost koju mogu da prenesem na nekoga.“
Govoreći o svom izrazu, kaže da balansira između prepoznatljivosti i istraživanja.
„Mislim da imam svoj stil, a to su detalji i jarke boje, različite nijanse koje se međusobno prepliću. To je nešto po čemu bih rekla da su moji radovi prepoznatljivi. Ipak, volim i da eksperimentišem, jer smatram da se tako najviše razvijam.“
Neki projekti, kako kaže, ostaju posebno urezani u sećanju.
„Oslikavanje porodilišta u mom gradu mi je jedan od najposebnijih projekata. Već drugu godinu zaredom radim na tome i svaki put ima posebnu emociju. Tu su i radovi u dečijoj pedijatriji, kao i učešće na humanitarnom bazaru „Srce Kragujevca“. To nisu samo projekti, već iskustva koja ostavljaju trag.“
Kako izgleda njen svakodnevni ritam, teško je unapred predvideti.
„Moj dan nikada nije isti, što mi se zapravo i dopada. Nekada je ispunjen crtanjem i bojama, nekada radom na radiju ili pripremom za događaje. Kada radim, potpuno se unesem u to i tada mi vreme brzo prolazi.“
Iza svakog rada, kako ističe, stoji vreme i posvećenost detaljima.
„Zavisi od samog rada, ali za detaljnije crteže potrebno je od 20 minuta do sat vremena. Volim da se posvetim svakom detalju, jer verujem da oni prave razliku.“
Greške su, dodaje, sastavni deo procesa.
„Naravno, to je sastavni deo svakog kreativnog procesa. U tim situacijama pokušavam da pronađem drugo rešenje i često se desi da krajnji rezultat bude čak i bolji od prvobitne ideje.“
Humanitarni rad za nju nije obaveza, već prirodan nastavak onoga što radi.
„To je došlo potpuno prirodno, iz želje da ono što radim ima i dublji smisao. Shvatila sam da svojim radom mogu nekome da ulepšam dan i to me je odvelo ka humanitarnim projektima.“
Motivacija dolazi iz najjednostavnijih, ali najvrednijih reakcija.
„Osmesi ljudi. Taj osećaj da si nekome doneo radost je nešto što nema cenu i što me uvek iznova pokreće.“
Posebno su joj trenuci provedeni sa decom.
„Rad sa decom, posebno u bolnici, ostavlja najjači utisak. Njihova iskrena radost i reakcije su nešto što se ne zaboravlja i što me svaki put podseti zašto radim to što radim.“
Na taj način, kako kaže, umetnost dobija svoju najlepšu ulogu.
„Tako što svoju umetnost koristim da donesem radost tamo gde je najpotrebnija. Smatram da umetnost tada dobija svoju najlepšu svrhu.“
Na kraju, Isidora veruje u snagu umetnosti i njen uticaj na ljude.
„Mislim da umetnost ima veliku moć. Može da promeni raspoloženje, da inspiriše i da poveže ljude. Nekada je dovoljan mali detalj da nekome ulepša dan.“
Gledajući unapred, jasno zna šta želi da zadrži.
„Vidim sebe u ekonomiji, ali uz to i dalje želim da razvijam svoj mali biznis i nastavim da se bavim umetnošću i humanitarnim radom. To je deo mene koji ne želim da izgubim.“
Za Isidoru umetnost nije samo ono što se vidi, već ono što ljudi ponesu sa sobom i ono što pamte.
