Zoran Petrović – Čovek koji je objektivom beležio istoriju Radničkog i Kragujevca

Tokom višedecenijske karijere, Zoran Petrović po zanimanju pravnik, a po prizvanju fotoreporter sarađivao je sa brojnim dnevnim i nedeljnim novinama, novinskom agencijom „Beta“, izlagao samostalno u zemlji i inostranstvu i osvojio značajna priznanja. Rođen u Zemunu, od svoje šeste godine živi u Kragujevcu, gradu sa kojim je trajno vezao i svoj život i profesionalni put. Danas, kao penzioner, ostaje jedan od najpouzdanijih vizuelnih svedoka vremena, grada i ljudi koje je beležio svojim objektivom. O tome ko ga je inspirisao da se bavi fotografijom, i kako se i kada prvi put našao na stadionu "Čika Dača", govorio je za klupski sajt.

Recite nam nešto o sebi – kako počinje vaša priča u foto-novinarstvu i kako je sve krenulo davne 1996. godine?

"Krajem 1996. godine do mene je došla vest da kragujevački nedeljnik „Svetlost“ traži fotoreportera. Prilično bojažljivo sam se javio mom kolegi i prijatelju Nebojši Rausu, koji je nameravao da to mesto napusti, upitao ga da li može da mi da preporuku i pomogne oko angažovanja. Sve što sam do tada, kao dugogodišnji fotoamater, znao o fotografiji, nije mi bilo mnogo od koristi. Morao sam da počnem bukvalno od nule. A to nije bilo nimalo lako u godinama koje sam ja tada imao, jer su mnoge moje kolege do svoje četrdesete već imale ostvarene karijere. Trebalo je dostići taj nivo, a ja sam bio dovoljno ambiciozan da to u kraćem roku i uradim."

Ko vas je prvi inspirisao da uzmete fotoaparat u ruke i krenete baš ovim putem?

"Presudan je bio taj dugi amaterski staž, kojim nisam bio previše zadovoljan. Nisam tada imao neki konkretan uzor, samo želju da radim takav posao, za koji sam verovao da će mi doneti mnogo aktivnosti, novih poznanstava i životnih iskustava. Nisam se prevario."

Pratili ste Radnički na raznim stadionima, terenima i događajima – kako je izgledao taj život fotografa koji je uvek „tamo gde je priča“?

"Kao novinskom fotografu, tek jedan od mnogih zadataka i obaveza bilo je fotografisanje sportskih događaja. Tako sam se po prvi put u životu našao na Čika Dači, ne na tribinama, nego na terenu iza gola u svojstvu fotoreportera. Ne mogu da kažem da nisam bio impresioniran. Odlazio sam na utakmice, bez osećaja da samo odrađujem posao, meni je to bilo istinsko zadovoljstvo i uživao sam u atmosferi koja je tamo postojala, a koju su stvarali Đavoli svojim navijanjem, transparentima i neretko bakljadama. Neki od njih, govorim o „staroj gardi“, postali su moji dobri prijatelji i sa njima se danas rado vidim i popričam o tim vremenima, utakmicama u Čačku, Smederevu, Beogradu…

Možda danas izgleda neverovatno, ali moj najveći problem u to vreme, dok se radilo na filmu (jer sam ja čovek iz „analognog“ doba), bio je nedostatak materijala, to jest filmova. Da li neko sada može da zamisli da sam na jedan takav događaj odlazio sa svega 36 snimaka, eventualno još jedan film u rezervi?"

Sećate li se svog prvog ozbiljnijeg angažmana kao foto-reportera i trenutka kada ste shvatili da je ovo posao kojim želite da se bavite zauvek?

"Da, bio je to moj prvi ozbiljan zadatak koji sam dobio od urednika. Ne sećam se tačno datuma, ali znam da je Kragujevac tog dana bio na nogama, tadašnja opozicija je zakazala miting kod Krsta, na kome se okupio ogroman broj ljudi. Ispred opštine, vlast je okupila svoje pristalice na kontramitingu. Između ove dve grupe ljudi, na svega nekoliko stotina metara, bio je jak kordon policije. Fotografisao sam i jedne i druge, uradio fotografije, odneo uredniku, odabravši dve koje su meni bile upečatljive i mogle su da stoje jedna pored druge. Ništa mi nije rekao, samo je stavio te dve fotografije na sto i rekao: to je to! Bila je to moja prva naslovna strana, koju negde čuvam u gomili drugih uspomena."

Koji momenti u istoriji FK Radnički su na vas ostavili najjači utisak kroz objektiv i zašto baš ti?

"U prirodi nas je da se sećamo samo lepih događaja, a zaboravljamo one ružne. Istorija FK Radničkog je duga, bogata, a klub je imao svoje uspone i padove, što je sasvim normalno za tako dugo vreme trajanja. Postoje ljudi koji su se bavili hronikom, pisali istoriju kluba i precizno evidentirali rezultate. Ja sam se samo bavio fotografijom. Najradije se sećam tog majskog dana 1998. godine, kada se Radnički borio u baražu protiv Čukaričkog. Nije to bilo finale Kupa šampiona, ali za Radnički, navijače i ceo Kragujevac, bio je to poseban dan. Pun stadion i velika očekivanja. Utakmice se uopšte ne sećam, osim onog gola Koromana na kraju, kada su hiljade navijača uletele na teren.

Bila je to atmosfera za pamćenje, nezamisliva gužva i nedozvoljena za današnje prilike, ali sve je proteklo bez ijedne nemile scene. Bio je to jedan od onih dana u životu fotoreportera za koji važi pravilo: biti u pravo vreme na pravom mestu. Tog dana sam bio u pravo vreme na pravom mestu."

Osvojili ste nagradu publike na konkursu najbolje novinske fotografije upravo na utakmici Radnički 1923 – Vojvodina. Kako je nastala čuvena fotografija navijača u crvenim dimovima?

"Fotografija je nastala 4. marta 2012. godine, dakle, u vreme kada je nastupila „digitalna era“ u našem poslu i kada se na događaj odlazilo bez straha da neće biti dovoljno snimaka na raspolaganju. Bakljada Đavola bila je vrlo impresivna, a imao sam sreću da se nalazim na južnoj strani i odreagujem u pravom trenutku. Zanimljivo je to da su sve odabrane fotografije na konkursu Novinske agencije „Beta“ bile javno izložene na Fejsbuku i publika je mogla da glasa za svog favorita. Bakljada Đavola je više nego ubedljivo imala najveći broj glasova, i pored toga što su u konkurenciji bile zaista izuzetne fotografije kolega iz cele zemlje."

Poznato je da ne snimate samo dešavanja na terenu, već i ljude na tribinama i atmosferu oko meča. Šta vas najviše privlači u tim „pričama van terena“?

"Da, mišljenja sam da jedan sportski događaj nije samo ono što se dešava na terenu. Svaki gledalac ili navijač deo je događaja, a nekad je deo događaja i ono što se dešava neposredno pre ili posle samog sportskog susreta. Navijačke koreografije, raspoloženje, dobro ili loše, odlična su prilika za kreativnog fotoreportera da svoj fotografski izveštaj s događaja pokaže sa svih strana. Često sam u publici viđao svoje prijatelje i voleo sam da ih kasnije obradujem nekom fotografijom.

Pored Đavola, na košarkaškim utakmicama imao sam prijatelje među Hukovcima i Kabastima, od njih sam dobijao majice sa navijačkim simbolima grupe, pa mi je to bio ne samo lep suvenir, nego i simbolično priznanje za dotadašnji rad."

Kroz sve ove godine upoznali ste mnoge trenere, igrače i sportske radnike. Ko je na vas ostavio najjači utisak i zbog čega?

"Teško bi bilo nabrajati sve trenere i sportiste koje sam sretao, kojima sam se divio i poštovao njihova dostignuća. Nisam sa njima putovao ni družio se u slobodno vreme, tako da nisam ni imao prilike da ih bolje upoznam, osim na samom terenu. To ne znači da nisam imao svoje sportske „favorite“, među fudbalerima to su bili Gođevac, Bala Stevanović i Neško Milovanović, od odbojkaša bih izdvojio Čedića, a među našim skakačima to je Marko Pavlović i trijatlonac Trakić. Ako bih nekoga izdvojio po skromnosti, onda je to naš čuveni plivač Milorad Čavić."

A šta je sa kolegama fotografima? Da li je neko od njih posebno uticao na vaš stil, rad ili profesionalni pristup?

"Naš posao je specifičan po tome da smo svi individualci, ali kada treba i kada se mora, možemo da budemo i vrlo solidarni. U samom početku mog rada, mogao sam da se oslonim i ugledam na Nebojšu Rausa u svakom smislu, a ono što je bilo najteže, a što se gradi godinama, jeste stvoriti sopstveni način rada kako bi on bio prepoznat od ljubitelja fotografije i čitalaca novina. Sportska fotografija je tokom decenija unazad doživela velike transformacije.

Pogledajte fotografije u novinama od pre 50–60 godina, videćete da su tadašnji majstori sportske fotografije radili potpuno drugačije nego što se to radi danas. To je uslovljeno pre svega tehnikom koja im je bila na raspolaganju. Nije bilo moćnih teleobjektiva i dovoljno osetljivih filmova za rad pod lošim svetlosnim uslovima. Danas se to rešava pritiskom na jedno dugme digitalca. O broju raspoloživih snimaka da ne govorim.

Da pomenem još neke izuzetne majstore reporterske fotografije na čijim fotografijama učim i danas, to su Miloš Cvele Cvetković iz Užica, Andrej Isaković iz Beograda i naš Mikica Petrović iz Kragujevca."

Poslednjih godina sve je više mladih na utakmicama Radničkog. Da li vas raduje taj novi talas omladine na tribinama?

"Lepo je videti mlade naraštaje, srećan sam da su moj unuk i unuka ove jeseni prvi put bili na zapadnoj tribini na jednoj utakmici Radničkog. Decu treba vaspitavati na pravi način, učiti ih da vole svoj grad i navijaju za klub iz svog grada, a da poštuju i nikad ne potcene protivnika."

Da li možete da podelite sa nama vašu omiljenu fotografiju koja je vezana za FK Radnički – i zbog čega vam je baš ta najdraža?

"Mogu slobodno da kažem da su mi veoma drage fotografije nastale na već pomenutoj majstorici 1998. godine, jer sam se našao u takvoj situaciji koju nikada kasnije nisam doživeo na taj način. Nijednu ne bih posebno izdvojio, jer svaka na svoj način pokazuje posebnost trenutka, jer se tako nešto nikada više neće ponoviti."

Izvor: FK Radnički 1923