Radio uživo
Predstavom "Heroj nacije" Narodnog pozorišta iz Niša, koja je na programu sutra od 19 časova, zatvaju se ovogodišnji "Joakimovi dani" u Knjaževsko-srpskom tetaru.
Komad "Heroj nacije" rađen je po tekstu Inava M. Lalića, a u režiji Spasoja Ž. Milovanovića. Predstava je posvećena preminulom glumcu Dragoslavu Saviću Safi koji je prvobitno tumačio glavnu ulogu u ovom komadu.
Reč autora
Ivan Lalić
Vremenom, Heroj nacije, pozorišni komad koji je pisan početkom ovog veka, postaje sve aktuelniji. Proces je obično obrnut, te se pisci posle nekog vremena nakon praizvedbe komada čak i zastide zastarelosti dela u odnosu na vreme kada je pisan. U ,,niškom slučaju” stvari su dovedene do ekstrema. Dramska matrica komada koji se sve vreme poigrava tankom linijom između života i smrti, realnosti i one verzije života koja nam se servira u medijima, kao da je uključila i iznenadnu smrt sjajnog niškog glumca Safe, koji je, pripremajući naslovnu ulogu Budimira Životića, preminuo tokom proba komada za izvođenje na sceni Narodnog pozorišta Niš.
Ta tužna vest je dala neizbrisiv pečat predstavi koju ćete pogledati. Autorski tim i glumački ansambl su odlučili da nastave sa radom i izađu sa premijerom upravo da bi demantovali vest da nas je naš Safa zaista napustio. On je tu, sa nama, na sceni. Dokle je predstave, biće i njega.
To je naša verzija u koju jedino verujemo. Imamo prava da verujemo da je pozorišna iluzija naša realnost, a život – zapravo surogat na koji ne želimo da pristanemo.
Zahvaljujem upravi NP Niš i sjajnom glumačkom ansamblu, koji je našao snage da na zaista veličanstven način zaokruži rad na ovoj predstavi.
Rediteljsko čitanje "Heroja nacije"
Spasoje Ž. Milovanović
Heroj nacije se bavi degradacijom porodice, odnosno njenim otvaranjem za najširu javnost, sve do dezorijentacije pojedinca. Tekst sa jedne strane pokušava ako ne da pronikne, onda da ukaže na posledice eksperimentisanja s krhkošću ljudske psihe, željom za brzopoteznom slavom i privilegijama te i takve slave, nastalih po pravilu iz metastaziranja haosa i nasilja u društvu. S druge strane, iako se bavi propitivanjem želje medija da budu ravnopravni sa realnošću, da je zamene, pa čak i da budu realniji od realnosti, daje i naznake mogućnosti pozorišta u stvaranju jedne nove realnosti koja uvlači i ogoljava publiku u znatiželji za ukidanjem granice javnog i privatnog.
Naša predstava upravo insistira na gledaocu. Ona ne prikazuje stvarnost varljivih odraza, ne nudi nikakve odraze, već polazeći od vlastite i društveno-stvarnosne materijalnosti, dozvoljava da se one sagledaju u jednom istom kretanju. Tako se propitivanjem funkcije pozorišta postavlja pitanje: da li je pametno to što je publika rekla?
