Radio uživo
Izložba crteža Veselina Rajovića pod nazivom "Prvi potezi dužeg trajanja" biće otvorena u sutra u 20 sati u Gradskoj galeriji "Mostovi Balkana".
Rajović je rođen 7. januara 1965. godine u Baru. Diplomirao na nastavničkom fakultetu u Nikšiću, odsek slikarstvo, kod profesora Nikole Gvozdenovića. Na Akademiji umetnosti u Prištini je diplomirao 1984. godine (odsek slikarstvo) kod profesora Muslima Mulićija. Za svoj stvaralački rad više puta je nagrađivan. Imao je više samostalnih i grupnih izložbi. Redovni je profesor na fakultetu umetnosti u Prištini.
Snago moja pređi na drugoga
Nasleđe apstraktnog ekspresionizma naviklo je naš pogled na savremeno stvaralaštvo koje crpi iste slikarske pristupe, pa ga je utoliko teže razumeti van umetničkog konteksta koji baštini, odnosno pozicionirati ga na aktuelnoj kulturnoj pozornici. Crteži Veselina Rajovića pripadaju korpusu takvih radova koji svojom estetikom korespondiraju sa akcionim slikarstvom. Brzi, donekle nervozni potezi, bez dalje dorade idu u prilog stvaranja celovitog umetničkog doživljaja. Umetnost se konstituiše u poricanju tradicionalnog pristupa, figuralnosti i ugledanja na prirodu. Crteži Veselina Rajovića nas suočavaju sa prvim pokretom, zamahom ruke i potezom četkice, kao početkom stvaranja slike. U njegovom slučaju to je i kraj. Umetnik poriče crtež kao polaznu zamisao o slici – za njega on već jeste krajnji proizvod. Kao da želi da sačuva poletnu radost pri susretu sa belim papirom, Rajovićevi prvi potezi imaju duže trajanje. Oni se ne prekrivaju bojenim namazima, već ostaju da svedoče o trenutku.
Iskrenost, umetnost nesvesnog i stvaranje iz duše, kratke crtice kojima je Rajovićevo slikarstvo opisivano minulih godina, zabašuruju eho njegovih slika. Naime, iako je Rajovićevo slikarstvo (naizgled) nesvesno, automatsko i slobodno, ono je i kontrolisano. Za takvu vrstu ekspresivnog izraza i širok potez četke koji se zapažaju, u najmanju ruku je neobičan format crteža. On ograničava pokret i doslovno zamrzava situaciju prvog susreta umetnik-papir. Veći format bi, moguće, poremetio i pomerio ka drugom izrazu i ideji ovaj, sada slobodno možemo reći, umetnikov stav.
U prilog umetnikovih složenijih razmišljanja o sopstvenom radu govore i njegove prezentacije, to jest izložbe. Rajović je do sada svoje radove prikazivao u galerijskom prostoru na dva načina. Prvi se odnosi na kolažno predstavljanje većeg broja crteža u okviru jedne celine na zidu. Ovim na neki način zavodi posmatrača ka traženju estetskih vrednosti celine i igri asocijativne apstrakcije. Drugi način je postavljanje radova onako kako oni stoje u njegovom ateljeu tokom stvaranja – dakle, na podu. Taj pogled odozgo, koji autor želi da podeli sa posmatračem, jeste i poziv za uvođenje u delo, onakvo kakvim ga on vidi tokom stvaranja – obigrava oko njega i prodire u sliku. Iz prvog, a posebno iz drugog vida samoprezentovanja, Rajović kao da želi da podeli radost, ali i muku stvaranja sa publikom. Neka vrsta zabrinutosti koja izvire iz crnog, ali i nervoznog i neartikulisanog traga četke, neminovno je poziv da se i sami uključimo u rešavanje zagonetke: da li je moguće apstraktnim prizorom rekonstruisati stvarnost (umetnika)? Taj poziv iskazan je minimalizmom forme i boje, ekspresivne i snažne energije koji poručuje: Snago moja pređi na drugoga.
dr Jelena Pavličić, istoričar umetnosti
